Geologija

ZEMLJOTRESI

Zemljotresi ulaze u red najstrašnijih prirodnih katastrofa koje se dešavaju na Zemljinoj površini, zbog čega su još od
iskona privlačili pažnju ljudskog roda. Usled toga podatke o zemljotresima nalazimo u zapisima starim više hiljada godina. Nasuprot
rasprostranjenom uverenju da su to retke pojave, oni se dešavaju vrlo često, ali njihov najveći broj je slabog intenziteta i javlja se na
relativno malim površinama kopnenih prostora ili okeanskog dna. Intenzivnije proučavanje zemljotresa počinje tek u 19. i 20. veku.


Definicija zemljotresa

Zemljotres predstavlja oscilovanje čestica tla izazvano
prirodnim ili veštačkim uzrocima. Posledica su oslobođene Zemljine
unutrašnje energije. Za skup svih seizmičkih pojava upotrebljava se
zajednički naziv seizmizam. Zemljotresi se, prema načinu postanka, dele
na:

1. tektonske
   
2. vulkanske
   
3. urvinske
   
4. antropogene
   

Tektonski zemljotresi

Tektonski zemljotresi nastaju oslobađanjem seizmičke energije u Zemljinoj kori. Nastaju pod dejstvom velikih pritisaka u stenskim
masama Zemljine kore, najčešće izazvanih pomeranjem većih blokova Zemljine kore. Tako dolazi do iznenadnog loma stenske mase, koji je
praćen elastičnim deformacijama okolnih stenskih masa, koje se zatim šire u prostor, u obliku seizmičkih talasa.

• Građa Zemlje
  

Koncentrična građa:

• Unutrašnje jezgro Fe 6000°C 4 Mbara
  
• Spoljašnje jezgro FeNi 4000°C 3 Mbara
  
• Mantl
  
• Mezosfera
  
• Astenosfera (konvekcija)
  
• Litosfera (čvrsti omotač)
  

• SIMA - SIAL
  

Uzroci pokreta u litosferi su konvekcijska strujanja koja se dešavaju u astenosferi. Tom prilikom se hladna magma spušta iz gornjih
delova, i iz donjih delova proma površini gura topliju magmu (slično procesu ključanja vode), koja dovodi do širenja okeanskog dna.
Litosfera je razlomljena u više ploča (6 većih i 6 manjih), koje se međusobno sudaraju, razilaze i mimoilaze.
Postoje brojni dokazi o kretanju ploča, kako istorijski, tako i savremeni. To su: prostiranje ostrvskih lukova, hot - spots (vruće
tačke), identične fosilne vrste pronađene na kontinentima koji se danas nalaze hiljadama kilometara daleko, reverzije polova Zemljinog
magntetnog polja. Seizmički dokazi: raspored potresa ukazuje na granice ploča.

• Vrste pokreta ploča litosfere
  

1. Mimoilaženje ili transkurencija
   
2. Širenje, akreacija ili spreading
   
3. Podvlačenje ili subdukcija
   

Mimoilaženje ploča se razvija najčešće blizu zona širenja, mada ne mora uvek biti vezano za njih. U ovim zonama su potresi vrlo česti, jer
je astenosfera ohlađena i čvrsta, velikog viskoziteta. Širenje ploča se razvja najčeše na okeanskoj kori, dok postoje samo dva primera širenja na kopnu, Island i Istočna Afrika. Ovakve granice su bez potresa, jer je astenosfera još uvek žitka, malog viskoziteta. Subdukcija ploča se razvija u oblasti sudara kontinentalnih i/ili okeanskih ploča. Ploče su ovde već očvrsle i ohlađene, pa su i potresi ovde najčešći i najjači.
Postoje tri vrste subdukcije ploča: okeansko - okeanska, okeansko - kontinentalna i kontinentalno - kontinentalna.

Vulkanski zemljotresi
Nastaju kao posledica kretanja magme u oblastima savremenih vulkana. U neposrednoj su vezi sa snažnim vulkanskim
erupcijama i eksplozijama vulkanskih gasova i para.
Tektonski i vulkanski zemljotresi se mogu javiti i kao podmorski ili submarinski. Tada se potresi morskog dna prenose na vodu i na površini često stvaraju ogromne talase, zvane cunami.

Urvinski zemljotresi
Nastaju kao posledica obrušavanja svodova i bokova velikih pećina i podzemnih prostorija. Obično se javljaju u terenima
izgrađenim od krečnjaka, gipsa i drugih stena podložnih lakom razaranju u kojima nastaju pećine različitih dimenzija.

Veštački zemljotresi
Veštački zemljotresi nastaju usled delatnosti čoveka, odnosno njegovim dejstvom na prirodnu sredinu. Najčešći primer takve
aktivnosti može se pratiti u oblastima u kojima su formirana velika veštačka akumulaciona jezera, gde se formiraju takozvani indukovani
zemljotresi. Grupi veštačkih zemljotresa pripada i seizmička aktivnost stimulisana upumpavanjem vode u duboke bušotine (na primer, za potrebe eksploatacije geotermalne energije iz Zemljine unutrašnjosti).

Mehanizam nastanka potresa

Rasedi su mehanički diskontinuiteti stenskih masa, na kome se relativno kretanje blokova u datom veličinskom području ne može zanemariti. Žarišta zemljotresa nalaze se najčešće na ovim stenskim diskontinuitetima. Prema načinu postanka rasedi se dele na: normalne (gravitacione) rasede, transkurentne(strike - slip) rasede i reversne rasede.



Elastični odskok se ogleda kroz periode prikupljanja i oslobađanja seizmičke energije. U prvom periodu se prikuplja energija, vrše se elastične deformacije, a trenje je još uvek veće od napona među pločama. U drugom periodu napon prevazilazi trenje između ploča i dolazi do odskoka.

Elementi zemljotresa

Hipocentar ili žarište zemljotresa je mesto u unutrašnjosti Zemljine kore od koga počinju da se prostiru
seizmički talasi, odnosno mesto na kome se dešava elastični odskok.
Epicentar je ortogonalna projekcija hipocentra na površinu Zemlje, odnosno to je
mesto na površini Zemlje na kome se zemljotres najviše oseća.

• Seizmički talasi
  

Seizmički talasi se, prema načinu na koji se prostiru kroz Zemljinu unutrašnjost, dele na longitudinalne (ili undae primae), transverzalne
(ili undae secundae) i površinske talase. Prilikom prostiranja longitudinalnih talasa, čestice sredine osciluju u pravcu kretanja
talasa. Drugačije se nazivaju i P - talasi, ili undae primae, zbog toga što prvi stižu do seizmoloških stanica.
Čestice litosfere, prilikom prostiranja transverzalnih talasa, osciluju normalno na pravac prostiranja talasa. Nazivaju se i S - talasi, ili
undae secundae, zbog toga što oni u seizmološke stanice dolaze posle longitudinalnih talasa.





Seizmički talasi se na seizmogramu razlikuju po tome što transverzalni talasi uvek kasne za longitudinalnim. Razlog ovome je što se
P - talasi prostiru kroz sredine svih agregatnih stanja, dok se S - talasi ne prostiru kroz jezgro i omotač jezgra Zemlje.







Površinski, ili zapreminski, talasi prostiru se na taj način što oscilovanje čestica pokreće određenu zapreminu Zemljine kore, i upravo
oni su najrazorniji talasi.

Intenzitet
zemljotresa odražava rušilački efekat zemljotresa na površini Zemlje.Izražava se različitim skalama, od kojih se u Evropi primenjuju MCS i
MSK - 64 skale od 12 stepeni.

Magnituda
zemljotresa predstavlja jedinicu mere količine oslobođene energije u hipocentru. Izražava se madnitudnom skalom Richtera koja ima 9 stepeni.

Instrumentalno registrovanje zemljotresa Seizmoskopi
registruju samo da se desio zemljotres, i eventualno amplitudu zemljotresa, tako da se može odrediti intenzitet. Prvi poznati
seizmoskop napravljen je u Kini, i datira od oko 4000 godina pre nove ere. Pomoću njega bilo je moguće odrediti pravac iz koga su dolazili
trusni talasi.



Seizmografi registruju vremensku istoriju potresa. Oscilacije se mehanički ili na neki drugi način prenose na traku koja se kreće ujednačenom brzinom, najčešće 60 ili 120mm u minutu.

Optički seizmografi registruju vremensku istoriju potresa na foto osetljivom papiru. Oscilacije se prenose preko elektronskhih sklopova uz odgovarajuće pojačanje.

Akcelerografi mere ubrzanje pri oscilovanju čestica tla.

Udaljenost od epi- ili hipocentra
Na osnovu zapisa jedne stanice moguće je odrediti rastojanje od žarišta potresa. Rastojanje od epi- ili hipocentra određuje se na osnovu
kašnjenja S - talasa. Presecanjem udaljenosti sa više stanica određuje se mesto žarišta potresa.




Karakter prvih potresa u žarištu
Na osnovu zapisa jedne stanice moguće je odrediti karakter i vrstu talasa koji prvi nailaze iz žarišta. Na vertikalnoj komponenti se vidi
da li je talas dilatacioni ili kompresioni. Na horizontalnim komponentama se vidi odnos ovih pokreta u dva upravna pravca. Na osnovu
toga moguće je odrediti azimut nailaska talasa.

Prognoza potresa

Dugoročna prognoza se zasniva na poznavanju položaja i temperamenta raseda. Mora da se ustanovi i njihov seizmički potencijal i povratni period.
Kratkoročna prognoza se zasniva na poznavanju nekih pokazatelja karaktersitika litosfere. Prmer iz Kine 1976. godine, kada su, nekoliko
dana pre zemljotresa zmije počele da izlaze iz zemlje, pokazuje da je moguće, mada vrlo retko, predvideti da će se zemljotres desiti uskoro.
Treba napomenuti da su dugoročne prognoze zemljotresa tačnije, za razliku od kratkoročnih koje se svode na nagađanja (sem u izuzetno
retkim slučajevima).

Prateće pojave zemljotresa

• Zvučne pojave sa i bez potresa (brontidi)
  
• Svetlosne pojave
  
• Pojave vatre
  
• Oscilovanje geomagnetskog i gravitacionog polja
  
• Deformacije reljefa
  
• Cunami talasi
  

Svakako najpoznatija prateća pojava zemljotresa su cunami talasi. Ako je epicentar na morskom, odnosno okeanskom dnu onda se javljaju podmorski (submarinski) trusovi. Brzina kretanja seizmičkih talasa u vodi iznosi oko 1400 m/s, što je skoro ravno brzini zvuka u vodi. Submarinski trusni udari izazivaju stvaranje ogromnog talasa na površini okeana. Njegova visina dostiže i do 30 m, a kreće se brzinom od 20 do 100 metara u sekundi, čak i do 200 m/s u plićim delovima. Ovaj džinovski, rušilački talas naziva se ''cunami'' (talas na japanskom jeziku).
Cunami sa razornom snagom udara o obale uništavajući sve pred sobom. Pre pustošnog nailaska talasa cunami, more se potpuno povuče iz
obalskog područja, čak i više kilometara. Ovaj period traje od 15 do 35 minuta, ređe nekoliko časova, posle čega usledi džinovski vodeni zid
cunamija.

MINEROLOŠKE KARAKTERISTIKE LITOSFERE


Litosfera,
čvrsti omotač Zemlje, izgrađena je od stena - prirodnih mineralnih
agregata definisanog sastava i sklopa. Stene su dakle sve prirodne tvorevine
određenog sastava i strukture, bez obzira na njihovu čvrstinu, izuzimajući
organske produkte. Stene mogu biti izgrađene od jednog (monomineralne)
ili više minerala (polimineralne).


Minerali,
konstitutivni elementi stena, se najčešće definišu kao prirodna
čvrsta tela određenog hemijskog sastava, koji se može prikazati hemijskom
formulom (strukturnom ili empirijskom) i tačno određene unutrašnje
građe.


Broj minerala
koji su do danas u prirodi pronađeni i određeni prelazi 3000, ali
to izvesno nije konačan broj jer savremene metode koje se koriste prilikom
njihovog preciznog određivanja omogućavaju detaljnija raščlanjavanja
unutar pojedinih mineralnih vrsta i definisanje novih minerala. Od oko
150 minerala koji učestvuju u izgradnji stena (petrogeni minerali),
svega nekoliko desetina predstavljaju bitne sastojke koji svojim prisustvom
određuju vrstu stene.

Minerali se,
kako je već rečeno, odlikuju svojim hemijskim sastavom i određenom
unutrašnjom građom, od čega im zavise fizičke osobine i spoljašnji
oblici.

HEMIJSKI SASTAV MINERALA


U hemijskom
pogledu minerali mogu biti različita, ponekad dosta složena, jedinjenja
ili, ređe, elementi. Među petrogenim mineralima najčešći su, što
logično proističe iz poznatog hemijskog sastava Zemljine kore, silikati,
dok su manje zastupljeni oksidi, karbonati, sulfidi, sulfati i td


Važan sastojak
nekih minerala je voda. Ona se može pojaviti u više oblika i to:


Mehanički uklopljena - kada je voda zahvaćena prilikom rasta kristala (ovakve
mehaničke uklopke, bilo da su tečni, gasoviti ili čvrsti, nazivamo
inkluzijama[/b]) i praktično predstavlja u njemu strano telo. Kao takva,
jasno je da se ne prikazuje hemijskom formulom minerala.[/font]


Higroskopna
- pojedini minerali imaju osobinu higroskopnosti, odnosno upijanja vlage
iz okolne sredine. Vodu iz ovakvih minerala je lako odstraniti zagrevanjem
do nekoliko desetina stepeni bez posledica po njegova osnovna svojstva.
Takođe ne ulazi u hemijski sastav minerala pa se ne prikazuje hemijskom
formulom.


Koloidna
- kod minerala nastalih koagulacijom iz koloidnih rastvora voda može,
istina sasvim slabo vezana, oblagati čestice. Količina koloidne vode
nije striktno određena, pa se njen sadržaj u hemijskim formulama označava
sa nH2O. Isušivanjem, veze koje drže vodu se lako kidaju.
Karakterističan primer je mineral opal - SiO2 x nH2O.


Kristalna
voda - voda se kod minerala koji je sadrže u ovakvom obliku vezuje
u vreme kristalizacije i njen raspored u kristalnim rešetkama je tačno
određen. Količina kristalne vode je strogo definisana, pa se prikazuje
u hemijskim formulama minerala (gips - CaSO4 x 2H2O).
Odstranjivanjem ovako vezane vode svojstva minerala se menjaju.


Konstituciona
- predstavlja deo strukture minerala. Hidroksilne grupe (OH) su čvrsto
vezane u kristalnim rešetkama i ovakva voda se ne može odstraniti
bez rušenja kristalne strukture minerala. U hemijskim formulama označava
se sa (OH).
OBLIK I NAČIN
POJAVLJIVANJA MINERALA




U prirodi minerali
se mogu pojaviti kao tela pravilnog i nepravilnog oblika. Ukoliko poseduju
pravilnu unutrašnju građu - definisanu kristalnu rešetku u kojoj
postoji tačno određen raspored jona (atoma i molekula), tada će im
i spoljašnji oblik biti pravilan. Takve minerale nazivamo kristalima.
U slučajevima kada ne postoji pravilna unutrašnja građa, minerali
se pojavljuju u nepravilnim - amorfnim
oblicima.


Nisu, međutim,
ni sva zrna kristalnih minerala u potpunosti razvijena, što će zavisiti
od uslova kristalizacije, odnosno rasta kristala. Ukoliko postoji dovoljna
koncentracija materije u rastvoru ili rastopu, dovoljno vremena za razviće
kristala i dovoljno prostora, mineral će se pojaviti u pravilnom -
idiomorfnom obliku. Kako u prirodi najčešće nisu u potpunosti
zadovoljeni svi ovi uslovi, mineral može biti samo delimično pravilan
- hipidiomorfan ili nepravilan - ksenomorfan (alotriomorfan).
Retka su izolovana mineralna zrna - monokristali, već su minerali udruženi
u kristalne agregate ili kristalne druze.


Amorfni minerali,
usled nepravilne unutrašnje građe imaju i nepravilne spoljašnje oblike
pa se pojavljuju u vidu bubrežastih ili grozdastih agregata. Ono što
je takođe za njih karakteristično je da su izotropni, odnosno da su
im fizičke osobine jednake u svim pravcima, što nije slučaj sa kristalima.


Čest je slučaj
da se materija istog hemijskog sastava pojavljuje u različitim (kristalnim
ili amorfnim) oblicima što nazivamo polimorfizmom. Primeri za
polimorfizam su pojavljivanje ugljenika u dva potpuno različita minerala
(grafit - mekan, crne boje, neprovidan i dijamant - veoma tvrd, providan,
izvanredne sjajnosti) ili SiO2 materije koja gradi nekoliko
kristalnih i amorfnih oblika različitih fizičkih osobina.


Izomorfizam
je pojava da minerali različitog (ipak sličnog) hemijskog sastava
imaju sličnu unutrašnju građu, pa su im tako slični i način pojavljivanja
i fizičke osobine. Često ovakvi minerali grade takozvane izomorfne
smeše ili izomorfne nizove.


Kristali predstavljaju
čvrsta tela pravilnog oblika, sa simetrično raspoređenim osnovnim
elementima. Elementi kristala su pljosni - ravne površine koje
ograničavaju kristal; ivice - pravolinijski elementi koji nastaju
na dodiru dveju ivica i rogljevi - koji se formiraju na dodiru
najmanje triju ivica. Oblici pljosni mogu biti trougaoni, kvadratni,
pravougaoni, mnogougaoni i td.


Svaka mineralna
vrsta ne kristališe na isti način, odnosno oblici kristala zavise
od elemenata simetrije (osa simetrije, ravni simetrije i centra simetrije).
U osnovi svake kristalne sisteme su odnosi takozvanih kristalografskih
osa. U kristalu moramo da zamislimo najmanje tri kristalografske ose
(duži koje spajaju centre dveju naspramnih pljosni ili ivica) koje
se seku u centru kristala gradeći osni krst. Osobenosti svake kristalne
sisteme se zasnivaju na odnosima dužina kristalografskih osa i uglova
koje one među sobom zaklapaju. Na osnovu ovih karakteristika možemo
da izdvojimo nekoliko sistema kristalizacije:


Teseralna
- sve tri kristalografske ose su jednake dužine i sve tri međusobno
grade prave uglove. Ovoj sistemi pripadaju mnogi, često veoma komplikovani
oblici. Najkarakterističniji su, međutim, heksaedar (kocka) i oktaedar.


Tetragonalna
- horizontalne ose (a i b) su jednake dužine, a osa c je duža ili
kraća. U osnom krstu sve tri ose grade prave uglove. Tipični oblici
za ovu sistemu su tetragonalna prizma ili tetragonalna bipiramida.


Heksagonalna
- za ovu sistemu karakteristične su tri horizontalne ose jednake dužine,
koje među sobom zaklapaju uglove od 1200, dok ravan koju
one obrazuju stoji pod pravim uglom sa osom c, koja je u ovom slučaju
duža ili kraća. Najjednostavniji oblici koji se ovom prilikom pojavljuju
su heksagonalna prizma ili heksagonalna bipiramida.


Romboedarska
- poseban vid heksagonalne, izdvojen kao samostalna sistema. Ovde se,
kao posledica razlike u elementima simetrije, pojavljuju nepotpuni heksagonalni
oblici. Najkarakterističniji oblik je romboedar.


Rombična
- sve tri ose su različite dužine, ali međusobno zaklapaju prave
uglove.


Monoklinična
- kristalografske ose su različite dužine. Ose b i c stoje pod pravim
uglom, dok osa a (ona koja gleda ka posmatraču) stoji pod kosim uglom
u odnosu na ravan koju definišu b i c.


Triklinična
- sve tri ose su različite dužine i među sobom stoje pod kosim uglovima.

Osim prostih
kristalnih oblika, minerali se često pojavljuju u vidu takozvanih kristalnih
blizanaca. Blizanci se karakterišu srastanjem ili prorastanjem dveju
ili više individua prema tačno određenim zakonitostima. Poseban vid
bližnjenja je formiranje polisintetičkih blizanaca, kada se blizne
lamele višestruko smenjuju. Neki oblici dodirnog, prodornog ili polisintetičkog
bližnjenja su karakteristični za pojedine mineralne vrste i mogu nam
pomoći pri njihovoj odredbi.

FIZIČKE OSOBINE MINERALA

Za bliže definisanje pojedinih mineralnih vrsta, pored karakterističnih kristalnih (ili amorfnih) oblika i načina pojavljivanja, neophodno je poznavati i njihove najvažnije fizičke osobine. Neke od fizičkih osobina su nepromenljive za svaki pojedini mineral, pa će tako predstavljati osnovu za njihovo prepoznavanje.


Boja
- S obzirom da minerali mogu biti providni, delimično providni ili neprovidni, znači da oni deo svetlosti upijaju, deo apsorbuju, a deo
odbijaju. Boja minerala je određena onim delom spektra koji nije apsorbovan. Svaki mineral poseduje svoju izvornu boju koja je posledica njegovog sastava i strukture. Takvu boju nazivamo idiohromatskom. U prirodi, međutim, čest je slučaj da minerali, usled, makar i minimalnog sadržaja mehaničkih primesa strane materije, bivaju sasvim drukčije obojeni. Ovo je takozvana alohromatska boja. Ukoliko su minerali delimično zahvaćeni procesima raspadanja, oni mogu da zadobiju novu - pseudohromatsku boju.


Ogreb
- Iako su minerali različito alohromatski obojeni, njihov ogreb, odnosno boja praha se ne menja. Do boje ogreba možemo da dođemo na jednostavan način: tako što ćemo da sprašimo mineral ili da njime zagrebemo po beloj tvrdoj podlozi. Kao podlogu najčešće koristimo neglaziranu porcelansku pločicu ili dno laboratorijske porcelanske posude. Koliko boja ogreba može da bude značajna kod identifikacije minerala može se videti na primerima nekih metaličnih minerala. Hematit, na primer, oksid trovalentnog gvožđa, može alohromatski biti mrk, crven, siv ili crn, ali mu je ogreb uvek karakteristične crvene boje.


Sjajnost
- Osobina koja zavisi od sposobnosti minerala da u različitom intenzitetu odbijaju svetlost. Značaj ove osobine se ogleda u tome što se karakteristična sjajnost može zapaziti i kod mineralnih zrna sasvim malih dimenzija. Neki od najznačajnijih tipova sjajnosti su:


Dijamantska
- sjajnost koju imaju providni minerali sa velikim indeksom prelamanja svetlosti.


Staklasta
- česta kod providnih ili delimično providnih minerala sa srednjim indeksom prelamanja.


Masna
- javlja se najčešće na nepravilnim prelomima minerala.


Sedefasta
- sjajnost karakteristična uglavnom za minerale koji se pojavljuju u listastim formama.


Svilasta
- česta kod vlaknastih minerala.


Metalična
- najčešća sjajnost kod neprovidnih metaličnih minerala.


Cepljivost
- Neki minerali imaju osobinu da se pod dejstvom mehaničkog udara dele po određenim ravnima ili po sistemu ravni. Ovakva osobina naziva se cepljivost. Kod pojedinih minerala ona može biti do te mere izražena da mineral možemo da cepamo, teoretski, sve do osnovne kristalne rešetke. Cepljivost može prema intenzitetu da se okarakteriše kao: vrlo savršena, savršena, jasna, izražena i td., do minerala koji praktično nemaju cepljivost. Prema pravcu, cepljivost je paralelna nekim pljosnima u kristalu (kocki, oktaedru, romboedru, prizmi, bazi itd.). Ponekad, dva pravca cepljivosti zaklapaju različite uglove, što može da bude karakteristika pojedinih mineralnih vrsta.


Tvrdina
- Tvrdina minerala definiše se kao otpornost minerala prema paranju. Minerali veće tvrdine mogu da paraju one sa manjom tvrdinom, odnosno, mineral manje tvrdine ostavlja ogreb na mineralu veće tvrdine. Minerali jednake tvrdine se međusobno ne paraju. Za utvrđivanje tvrdine nekog minerala koristimo takozvanu Mosovu skalu. U njoj su određeni indeks minerali klasifikovani prema tvrdini i to:


1 - talk

2 - gips

3 - kalcit

4 - fluorit

5 - apatit

6 - ortoklas

7 - kvarc

8 - topaz

9 - korund

10 - dijamant


Mineral nepoznate tvrdine pokušaćemo da zaparamo mineralima iz ove skale i tako mu odredimo tvrdinu. Ukoliko ne raspolažemo mosovom skalom, tvrdinu možemo približno da odredimo znajući da se minerali tvrdine 1 i 2 paraju noktom, minerali tvrdine 3, 4 i 5, paraju se nožem, minerali tvrdine 6 i 7 paraju staklo, a minerali tvrdine 8, 9 i 10 seku staklo.


Elastičnost
- Ukoliko delovanjem neke sile izazovemo deformaciju minerala, on po prestanku delovanja sile može da se vrati u prvobitno stanje ili da
ostane deformisan. Sposobnost povratka u prvobitno stanje nazivamo elastičnost. Ova osobina veoma varira kod pojedinih vrsta. Postoje izrazito elastični minerali, kao što su liskuni, kao i oni koji su sasvim neelastični (hlorit ili talk). Za minerale koji se pod dejstvom sile ne deformišu, već lako pucaju, kažemo da su krti (kvarc).


Gustina
- Gustina minerala zavisi od materije od koje je izgrađen i njegove unutrašnje strukture. Kod petrogenih minerala ona se kreće od 2.5
- 3.5 g/cm2. Neki minerali, međutim, (posebno oni metalični) imaju i višestruko veću gustinu. Ova osobina se koristi za izdvajanje
minerala iz sprašene stene ili iz prirodnog nanosa.


Magnetičnost
- Kao i gustina, magnetičnost minerala, može korisno da nam posluži kod njihove separacije. Neke minerale, naime, privlači magnet i za
njih kažemo da su magnetični ili paramagnetični, dok su drugi dijamagnetični, odnosno magnet ih ne privlači. Za izdvajanje koristimo elektromagnetni separator - spravu kod koje možemo da menjamo jačinu magnetnog polja.


Električne osobine
- Pojedini minerali provode elektricitet, dok ga drugi uopšte ne provode. Kod nekih minerala provodljivost se menja u zavisnosti od
temperature ili pritisaka kojima ih izlažemo. Posebno su interesantne pojave razlike u naponu između delova kristala usled zagrevanja (piroelektricitet) ili elektricitet koji je posledica izlaganja pritisku ili trenju (piezoelektricitet). U zavisnosti od ovih osobina minerali mogu da nađu i svoju primenu.

Radioaktivnost
- Radioaktivnost se u mineralima pojavljuje kao posledica sadržaja radioaktivnih elemenata. Poznavajući vreme raspadanja pojedinih radioaktivnih elemenata, možemo da odredimo starost minerala, odnosno stene u kojoj se on nalazi. Stene u kojima se nalazi veća količina radioaktivnih minerala ne bi smele da se upotrebljavaju kao kamen za unutrašnje oblaganje objekata.

FIZIOLOŠKE OSOBINE MINERALA


Ukus, miris ili opip minerala možemo da podvedemo pod fiziološke osobine i da ih, kao i fizičke osobine, koristimo za identifikaciju pojedinih mineralnih vrsta.


Ukus je karakterističan kod lako rastvorljivih minerala. Tako na primer, halit ima slan, a silvin gorko slan ukus.


Miris se ponekad oslobađa kad mineral izložimo trenju ili udaru. Minerali arsena realgar i auripigment, pri tom imaju miris belog luka, minerali
glina imaju često miris na amonijak, a organske primese u nekim mineralima prouzrokuju miris bitumija.


Opip može da bude karakteristično masan kod minerala kao što su talk ili azbest ili hladan ako su u pitanju minerali velike toplotne provodljivosti.


POSTANAK MINERALA

Prvi minerali na Zemlji nastali su u vreme formiranja prve ohlađene kore. I danas, kao i tokom celokupne geološke istorije, deo minerala se obrazuje u procesu hlađenja magme, odnosno lave. Ovako nastale minerale nazivamo magmatskim ili pirogenim.


Prilikom hlađenja magmatskog rastopa može doći do aktiviranja lakoisparljivih sastojaka i njihovog intenzivnog kretanja u gasovitom stanju. U ovoj fazi, koju nazivamo pneumatolitskom, nastaju potpuno nove mineralne vrste. Minerale formirane u ovom ciklusu nazivamo pneumatolitskim mineralima.


Kada temperatura opadne na nekih 400°C, većina lakoisparljivih sastojaka prelazi u tečno stanje. Voda, kao najznačajniji lakoisparljivi sastojak, cirkuliše kroz već prilično ohlađenu magmatsku masu i okolne stene i pri tom neke sastojke rastvara da bi ih istaložila u pukotinama stena. Ove zagrejane rastvore nazivamo hidrotermalnim, pa ćemo i minerale nastale u ovom stadijumu nazvati hidrotermalnim mineralima. Značaj ovih procesa naročito je veliki za formiranje velikog broja sulfida nekih metala, često važnih rudnih minerala.


Na površini Zemlje, bilo na kopnu, bilo u vodenim sredinama znatan broj minerala može da bude izlučen iz hladnih (jonskih ili koloidnih) rastvora. Temperatura ovih rastvora je ispod 50°C, a pritisci su bliski ili jednaki atmosferskom. Minerali su po svom sastavu najčešće karbonati, sulfati, oksidi i sl., a nazivamo ih hidatogenim mineralima.


Neki živi organizmi grade svoje ljušture ili skelete od mineralne materije i tako utiču na obrazovanje biogenih minerala.


Ukoliko minerali formirani u različitim stadijumima dospeju (usled tektonskih pokreta i sl.) u uslove povišenih pritisaka i temperatura, može se dogoditi da prekristališu u nove minerale stabilne u novim uslovima. Tako će nastati metamorfni minerali. Pri tome uslovi metamorfizma mogu
da budu različiti. Ako minerali nastaju samo pod uticajem povišenih pritisaka i temperatura izazvanih različitim geotektonskim pokretima
onda su to regionalnometamorfni minerali, a ako se preobražaj prvobitnih minerala događa pod uticajem magme (na njenom kontaktu sa
okolnim stenama), onda su kontaktnometamorfni.


SISTEMATIKA MINERALA


SILIKATI


Kako su soli silicijumovih kiselina najvažniji petrogeni minerali, njima ćemo posvetiti najveću pažnju.


Za različite spoljašnje oblike i fizičke osobine silikatnih minerala značajna je njihova unutrašnja struktura. Osnovna strukturna jedinica silikata
je SiO4 tetraedar izgrađen od jednog atoma (jona) silicijuma oko kojeg se nalaze četiri atoma (jona) kiseonika. Znajući da je jon
kiseonika (O-2) dvovalentan, jasno je da u ovakvoj strukturi postoje četiri slobodne valence. One mogu biti kompenzovane tako da
dva ili više susednih SiO4 tetraedara budu povezani zajedničkim atomima kiseonika ili atomi kiseonika dvaju SiO4 tetraedara
mogu biti povezani nekim katjonom. Može se izdvojiti nekoliko karakterističnih slučajeva, pa su silikatni minerali podeljeni u nekoliko grupa.


Nezosilikati

- Osnovnu ćeliju nezosilikata čine izolovani SiO4 tetraedri (Grč. nezo - ostrvo) bez zajedničkih atoma kiseonika, već su četiri slobodne valence kompenzovane dvovalentnim katjonima. Hemijske formule ovakvih minerala su najčešće dosta jednostavne: Fe2SiO4,
Mg2SiO4...


Sorosilikati
- Ovoj grupi pripadaju minerali kod kojih su dva susedna SiO4 tetraedra povezana zajedničkim atomom kiseonika. Ovako se formira grupa
(Si2O7)-6, pa hemijski sastav ovih minerala može biti veoma komplikovan. Za slobodne atome kiseonika vezuju se različiti katjoni.


Ciklosilikati
- Kod ciklosilikata SiO4 tetraedri su povezani preko zajedničkih atoma kiseonika u prstenove koji mogu imati 3, 4 ili 6 članova. Mali
je broj važnih minerala koji imaju ovakvu unutrašnju strukturu.


Inosilikati
- Kod inosilikata SiO4 tetraedri su povezani u lance, koji mogu biti jednostruki ili dvostruki. Postoje značajni minerali koji imaju ovakvu građu, a zajednička im je karakteristika da se pojavljuju u izduženim (prizmatičnim, igličastim, vlaknastim...) kristalima.


Filosilikati
- SiO4 tetraedri mogu biti međusobno povezani u jednoj ravni. Između ovih ravni mogu da se smeste dvovalentni katjoni, ali se mogu
pojaviti i slobodne valence usled zamene jednog dela silicijuma aluminijumom. Spoljašnje forme ovakvih minerala su pločaste, listaste ili ljuspaste.

Tektosilikati
- Kod tektosilikata SiO4 tetraedri grade prostornu rešetku, odnosno svaki je povezan sa četiri susedna. Slobodne valence za koje
se vezuju uglavnom alkalni ili zemnoalkalni elementi, mogu da se pojave usled zamene silicijuma aluminijumom. Neki vrlo značajni petrogeni
minerali imaju ovakvu strukturu.

TEKTOSILIKATI


GRUPA SiO₂ MINERALA

Kvarc

Mada ovaj mineral, čiji je hemijski sastav SiO₂, i ne spada u silikate već u okside, njegova unutrašnja struktura odgovara tektosilikatima.


Nesumnjivo je u pitanju jedan od najvažnijih petrogenih minerala, zastupljen u svim vrstama stena.


Kvarc kristališe romboedarski. Idiohromatski je bezbojan, mada se može pojaviti u varijetetima raznih boja na osnovu kojih i dobija ime. Tako osim bezbojnog, kada ga nazivamo gorskim kristalom, srećemo žuti - citrin, ljubičasti - ametist, crni - morion i td.


Cepljivosti je neizražene, krt je i pokazuje nepravilne površine preloma. Sjajnosti je staklaste na pljosnima, a na prelomu karakteristične masne po kojoj ga lako prepoznajemo u stenama. Tvrdina mu je 7. Veoma je otporan na hemijsko površinsko raspadanje jer se rastvara samo u fluorovodoničnoj kiselini.


Izložen pritisku, kvarc menja svoje električne osobine (piezoelektricitet), što je svojstvo koje ga čini korisnom sirovinom u elektronskoj industriji.


Kvarc može nastati na različite načine. Najčešće kristališe direktno iz magmatskog rastopa, ali može postati i hidrotermalno kada ispunjava pukotine u različitim stenama. U sedimentnom i metamorfnom ciklusu može nastati preobražajem amorfnih SiO₂ minerala. Zbog otpornosti na raspadanje, srećemo ga u nanosima, a prisutan je i u velikom broju metamorfnih stena.


Upotreba kvarca je dosta raznovrsna. Pravilni kristali povoljnih karakteristika nalaze primenu u elektronskoj i optičkoj industriji, a primerci lepih boja i za izradu nakita. Kvarcni pesak je nezamenljiva sirovina u staklarskoj industriji.


Opal


Opal je amorfna modifikacija SiO₂ sa različitom količinom koloidne vode (SiO₂ x nH₂O). Sadržaj vode varira od 3 do dvadesetak procenata.


Idiohromatski je bezbojan, mada je češće obojen usled prisustva različitih primesa. Masne ili staklaste sjajnosti, providan ili neprovidan. Plemeniti varijeteti lepih boja su cenjeni kao dragi kamen.


Tvrdine je 5,5-6,5, školjkastog preloma. Pojavljuje se u vidu grozdastih ili bubrežastih agregata.


Opal nastaje hidrotermalno na niskim temperaturama ili hidatogeno. Može nastati iz toplih voda oko gejzira i nazivamo ga gejziritom, a drvenasti opal predstavlja okamenjeno drvo. Nestabilan je i teži da vremenom rekristališe u kalcedon ili kvarc.



Kalcedon




Kalcedon je SiO₂ kriptokristalaste strukture, odnosno može se reći da je njegova struktura na prelazu između amorfne (opal) i kristalne (kvarc).


Pojavljuje se u sočivastim, bubrežastim i slojevitim oblicima različitih boja. Tvrdine je oko 6, školjkastog preloma, sjajnosti masne do smolaste.


Alohromatski može biti različito obojen. Crveni ili crvenomrki kalcedon nazivamo jaspisom, prozirni crveni ili žuti - karneolom, zeleni - hrizoprasom, a ukoliko poseduje zonarnu građu, onda je to ahat ili ahatni oniks. Često nalazi primenu kao poludragi kamen.


Nastaje hidatogeno ili hidrotermalno na niskim temperaturama. Čini prelaz od opala prema kvarcu.


FELDSPATI


Minerali iz grupe feldspata su najčešći minerali u Zemljinoj kori. Izgrađuju oko 60% magmatskih, 30% metamorfnih i 12% sedimentnih stena.


To su minerali srodnog hemijskog sastava i fizičkih osobina. Kristališu triklinično ili ređe monoklinično. Bezbojni su ili beli (ponekad ružičasti, zelenkasti ili plavi), tvrdine 6-6,5, staklaste sjajnosti. Poseduju savršenu cepljivost.

Prema hemijskom sastavu, to su alumosilikati kalijuma, natrijuma i kalcijuma. Retko se pojavljuju u čistom obliku, već grade izomorfne smeše. Kalijski i natrijski feldspati se mešaju u ograničenim količinama i grade alkalne feldspate, a natrijski i kalcijski, mešajući se u neograničenim količinama, plagioklase.


Kalijski feldspati su sanidin, ortoklas i mikroklin. Njihova hemijska formula, predstavljena u obliku oksida, kako bi se lakše videli odnosi pojedinih komponenata, glasi: K₂O x Al₂O₃ x 6SiO₂.
Uvek, međutim, sadrže nešto natrijske ili kalcijske komponente.


Sanidin


To je kalijski feldspat sa neuređenom kristalnom rešetkom. Nastaje na visokim temperaturama, pa ga nalazimo u izlivnim magmatskim stenama. Kristališe monoklinično. Često su to pravilni tabličasti kristali staklaste sjajnosti. Bezbojni, beli ili ružičasti. Na krupnijim zrnima mogu se golim okom zapaziti blizne lamele.



Ortoklas


Ortoklas je takođe monoklinični kalijski feldspat, ali sa većim stepenom uređenosti kristalne rešetke. Pošto je stabilniji na nešto nižim temperaturama nego sanidin, naći ćemo ga u dubinskim magmatskim stenama.


Beo je ili ređe ružičast ili zelenkast usled prisustva primesa. Staklaste sjajnosti i izražene cepljivosti po dva pravca koji zaklapaju prav ugao (po čemu je i dobio ime).


Kao i ostali feldspati, ortoklas prilikom procesa površinskog raspadanja prelazi u liskunske minerale ili minerale glina.



Mikroklin


Mikroklin ima potpuno uređenu kristalnu rešetku. Stabilan je na niskim temperaturama (ispod 500o C) i visokim pritiscima. Sreće se uglavnom u metamorfnim stenama.


Sličnih je fizičkih osobina kao ortoklas, s tim što kod ovog minerala ravni cepljivosti zaklapaju kos ugao.



Plagioklasi


Izomorfni niz plagioklasa nastaje mešanjem dveju komponenata: natrijskog plagioklasa Na₂O
x Al₂O₃ x 6SiO₂ i kalcijskog CaO x Al₂O₃ x 2 SiO₂.

Između dva krajnja člana postoje svi prelazi:


Albitnatrijski plagioklas sa 0-10% Ca komponente;

Oligoklas sa 10-30%;

Andezin sa 30-50%;

Labrador sa 50-70%;

Bitovnit sa 70-90% i

Anortit Ca-plagioklas sa preko 90% kalcijske komponente.


Inače, s obzirom na različit sadržaj SiO₂ u Na i Ca plagioklasima, često ih delimo na kisele - one sa visokim sadržajem SiO₂(albit), intermedijarne ili prelazne - sa srednjim sadržajem SiO₂ (oligoklas i andezin) i bazične - sa niskim
sadržajem SiO₂ (labrador, bitovnit i anortit).


Prema fizičkim osobinama slični su kalijskim feldspatima. Svi plagioklasi kristališu triklinično i česta je pojava takozvanih polisintetičkih blizanaca (kod kojih se blizne lamele smenjuju u neprekidnom nizu). Intermedijarni tipovi mogu imati zonarnu građu, pri čemu je centar kristala najbazičniji, a idući ka periferiji zrna svaka sledeća lamela je sve kiselija.


Minerali grupe plagioklasa česti su i veoma važni sastojci magmatskih stena. U sedimentnom ciklusu, pri površinskom raspadanju, kiseli plagioklasi prelaze u minerale glina, a bazični se kalcitišu.



FELDSPATOIDI


Ukoliko u magmatskom rastopu nema dovoljno SiO2 za obrazovanje feldspata (alkalne magme), umesto njih kristalisaće feldspatoidi. Po hemijskom sastavu feldspatoidi su alumosilikati kalijuma, natrijuma i kalcijuma, znači vrlo bliski feldspatima, ali se od njih razlikuju po znatno nižem sadržaju SiO₂. To se najbolje vidi iz uporednih formula najznačajnijih feldspatoida i odgovarajućih feldspata:


feldspati feldspatoidi


ortoklas K₂O x Al₂O₃ x 6SiO₂ leucit K₂O x Al₂O₃ x 4SiO₂


]albit Na₂O x Al₂O₃ x 6SiO₂ nefelin Na₂O x Al₂O₃ x 2SiO2




Leucit


Leucit kristališe teseralno u pravilnim kristalnim oblicima. Beo je ili siv, staklaste sjajnosti. Tvrdina mu je 5,6-6, neizražene je cepljivosti, školjkastog preloma.


Nastaje pirogeno i nalazi se u vulkanskim stenama alkalnog karaktera. Kao i alkalni feldspati i leucit pri procesima površinskog raspadanja prelazi u minerale glina.


Interesantna je sirovina za proizvodnju veštačkih đubriva.

Nefelin

Nefelin kristališe heksagonalno, pojavljuje se u prizmatičnim ili tabličastim kristalima. Može biti bezbojan, ali je češće beo do svetlo siv ili različito obojen usled prisustva primesa. Staklaste je sjajnosti na pljosnima, a na prelomu masne. Tvrdine 5.5-6, bez izražene cepljivosti.

Nastaje pirogeno, pojavljuje se u magmatskim stenama siromašnim SiO₂ a bogatim alkalijama.

FILOSILIKATI



LISKUNI


Minerali iz
grupe liskuna su jako značajni petrogeni minerali. Smatra se da u građi
Zemljine kore učestvuju sa oko 4%. Ima ih naročito u magmatskim i
metamorfnim stenama, ali se pojavljuju i u nekim sedimentima. Po sastavu
su to hidratisani alumosilikati K, Na, Li, Mg ili Fe i mada se među
sobom dosta razlikuju po hemijskom sastavu, unutrašnja struktura im
je ista, iz čega proizilaze i zajedničke fizičke osobine.


Svi liskuni
kristališu monoklinično u pločastim ili ljuspastim kristalima. Tvrdine
su oko 2,5 i savršene (maksimalne) cepljivosti. Liske liskuna pokazuju
izrazitu elastičnost.


Prema hemijskom
sastavu možemo da izdvojimo nekoliko karakterističnih tipova:


Muskovit
- kalijski liskun

Paragonit
- natrijski

Flogopit
- magnezijski

Biotit
- magnezijsko-gvožđeviti

Lepidolit
- litijski i

Cinvaldit
- litijsko-gvožđeviti liskun.


Kao petrogeni
minerali, međutim, najznačajniji su muskovit i biotit.
[b]Muskovit[/b]




Muskovit je
hidratisani alumosilikat kalijuma - K(Al₂Si₃O₁₀)(OH)₂.
Bezbojan je, sedefaste sjajnosti i kao i ostali minerali iz ove grupe,
savršene cepljivosti. Ukoliko je kristalisao iz magmatskog rastopa
uz prisustvo lakoisparljivih sastojaka, liske muskovita mogu biti i
oko 1m u prečniku. Sa druge strane, nekim procesima može nastati sitnoljuspasti
varijetet - sericit, kod koga se kristali i ne vide golim okom.


Nastaje na
različite načine. U magmatskom ciklusu, muskovit se izlučuje u završnim
fazama kristalizacije, a po konsolidaciji magmatskog rastopa, kristališe
pod dejstvom gasovite faze (pegmatitsko-pneumatolitski). Pod uticajem
hidrotermalnih rastvora nastaće sericit.


Kao mineral
veoma otporan na hemijsko raspadanje, muskovit se može transportovati
dosta daleko i taložiti se u nanosu, tako da se pojavljuje kao gotovo
redovan sastojak peskovitih sedimentnih stena. U metamorfnom ciklusu,
pod uticajem povišenih pritisaka i temperatura na minerale glina, formira
se sericit ili muskovit.


Muskovit se
upotrebljava kao izolacioni materijal u elektronskoj industriji.
[b]Biotit[/b]




Za biotit se
može reći da je po sastavu magnezijsko-gvožđeviti liskun, mada se
ustvari radi o izomorfnoj smeši hidratisanog kalijsko-gvožđevitog
i hidratisanog kalijsko-magnezijskog alumosilikata.


(KFe₃AlSi₃O₁₀)(OH)₂
i (KMg₃Al₃Si₃O₁₀)(OH)₂


Biotit je crne
ili tamnomrke boje, a ostale fizičke osobine su mu iste kao kod muskovita.


U prirodi,
biotit se najčešće pojavljuje od svih liskuna. Postaje pirogeno u
kasnim fazama kristalizacije magmatskog rastopa i sreće se, ne samo
u kiselim, već i u stenama sa veoma niskim sadržajem SiO₂
(bazičnim i ultrabazičnim). Takođe, čest je mineral metamorfnih
stena. U sedimentnom ciklusu, biotit se, kao veoma nestabilan i podložan
lakom hemijskom razlaganju, retko nalazi u nanosima.


MINERALI GLINA


Značaj minerala
glina naročito dolazi do izražaja u zemljišnom horizontu. Ovi minerali,
kao produkti transformacije primarnih magmatskih alumosilikata (feldspata,
feldspatoida...), česti su u ostatku raspadanja magmatskih stena. Osim
hidatogeno, međutim, neki minerali glina mogu nastati i u hidrotermalnom
ciklusu.


Minerali glina
su prema svom hemijskom sastavu hidratisani aluminijski silikati. Svi
se pojavljuju u vidu sitnozrnih agregata. Veličina ljuspica je takva
da se ne mogu videti čak ni pod običnim mikroskopom. Zbog toga za
identifikaciju pojedinih minerala iz ove grupe koristimo komplikovanije
instrumentalne metode.


Na osnovu detaljnih
proučavanja izdvojeno je nekoliko minerala iz grupe glina, mada se
može reći da se najčešće pojavljuju udruženi. Najizrazitiji predstavnici
su kaolinit i monmorijonit.
[b]Kaolinit[/b]




Kaolinit je
čist aluminijski silikat sa vodom - Al₂Si₂O₅(OH).
Joni silicijuma i aluminijuma se u njegovoj kristalnoj rešetki na zamenjuju,
već grade naizmenične slojeve. Rastojanje između ovih slojeva je
malo, tako da tu ne mogu ući neki strani joni ili molekuli vode. Zbog
toga je kaolinit dosta čist u prirodi i ne bubri u dodiru sa vlagom
iz vazduha.


Kristališe
triklinično (jedini trikliničan od važnijih minerala glina) i pojavljuje
se u ljuspičastim agregatima. Beo je ili primesama različito obojen,
sedefaste sjajnosti, masnog opipa. Tvrdine je 1 do 2.


Kaolinit nastaje
transformacijom alumosilikata pod uticajem hladnih ili toplih rastvora.
Čist kaolinit je nezamenljiva sirovina za proizvodnju porcelana, pa
se i eksploatiše kod nas u Šumadiji i okolini Bujanovca.
[b]Monmorijonit[/b]




Monmorijonit
je po sastavu hidratisani alumosilikat - Al₂Si₄O₁₀(OH)₂xH₂O,
s tim što deo Al jona (skoro polovina) može da bude zamenjen magnezijumom
ili feri-gvožđem.


Za razliku
od kaolinita, monmorijonit ima troslojnu kristalnu rešetku. Između
dva sloja izgrađena od SiO₄ grupa nalazi se sloj u koji
su ugrađenu joni Al³⁺, Mg²⁺ i Fe³⁺.
Rastojanje između dveju troslojnih lamela je mnogo veće nego kod kaolinita,
tako da će između njih moći da se ugrade joni veoma velikih radijusa
kao na primer K⁺ ili čak i molekuli vode. Rezultat ovoga
je da monmorijonit poseduje izraženu higroskopnost i usled upijanja
vlage iz vazduha povećava svoju zapreminu i do tri puta.


Monmorijonit
nastaje površinskim raspadanjem alumosilikata ili hidrotermalno na
niskim temperaturama.
[b]Hlorit[/b]




Termin hlorit
odnosi se na niz od nekoliko minerala koji su po sastavu hidratisani
alumosilikati magnezijuma i gvožđa. Deo aluminijuma može u njima
da bude zamenjen trovalentnim gvožđem ili hromom, a magnezijum fero-gvožđem
manganom ili niklom.


Hloriti kristališu
monoklinično u vidu listastih ili ljuspastih kristala. Kao i liskuni,
hlorit ima savršenu cepljivost, ali njegove liske ne pokazuju elastične
osobine. Boje je zelene u različitim nijansama (u zavisnosti od sadržaja
gvožđa), sedefaste sjajnosti, tvrdine 1.5-2.5.


Minerali iz
grupe hlorita mogu da nastanu hidrotermalno (neposredno iz rastvora
ili preobražajem drugih Fe-Mg alumosilikata) ili kao produkti regionalnog
metamorfizma. Čest je sastojak regionalnometamorfnih stena. Vulkanske
stene koje su nastale konsolidacijom lave u vodenoj sredini redovno
sadrže hlorit.
[b]Serpentini[/b]




Minerali serpentinske
grupe su po sastavu hidratisani magnezijski silikati u čiju kristalnu
rešetku može biti ugrađeno nešto gvožđa (do 30% Mg može da bude
zamenjeno dvovalentnim gvožđem).


Najvažniji
predstavnici ove grupe su:


Hrizotil
- vlaknasti serpentin, kristališe monoklinično;

Antigorit
- listasti serpentin, monokliničan i

Serpofit
- amorfan.


Serpentini
se prepoznaju po svojim zelenim, plavičastim ili žutozelenim bojama.
Sjajnost im je svilasta do masna, tvrdina oko 3.5.


Nastaju u hidrotermalnom
ciklusu i to preobražajem olivina i rombičnih piroksena. Grade metamorfne
stene - serpentinite. Hrizotil može da se deponuje iz hidrotermalnih
rastvora unutar pukotina u ultrabazičnim stenama.


Ekonomski značaj
imaju hrizotil-azbesti (vlaknasti agregati hrizotila) i to kao sirovina
za proizvodnju vatrostalnih materijala.
[b]Talk[/b]




Po hemijskom
sastavu talk je sličan mineralima serpentinske grupe - Mg₆(OH)₄Si₈O₂₀.
Kristališe monoklinično u vidu listastih ili jedrih agregata. Ima
savršenu cepljivost, ali su liske neelastične. Bele je ili bledozelene
boje, masne sjajnosti i opipa, tvrdine 1.


Nastaje metamorfno
ili hidrotermalnom alteracijom olivina ili drugih magnezijskih silikata
bez aluminijuma. Upotrebljava se u medicini, hemijskoj i kozmetičkoj
industriji.


INOSILIKATI


Među inosilikatima,
dakle onim mineralima čija se unutrašnja struktura karakteriše SiO₄
tetraedrima povezanim u neprekidne lance ili trake, možemo da izdvojimo
dve, za izgradnju stena svakako najznačajnije grupe. To su amfiboli
i pirokseni.


Interesantna
razlika između ovih dveju grupa minerala je u uglovima koji zaklapaju
dve ravni cepljivosti, a koji kod amfibola iznosi 124^o, a
kod piroksena 87^o. Takođe, minerali iz grupe amfibola u
sebi uvek sadrže konstitucionu vodu.


GRUPA AMFIBOLA


Minerali iz
grupe amfibola kristališu rombično ili monoklinično. Pojavljuju se
u izduženim prizmatičnim, katkad pritkastim ili igličastim kristalima,
što je posledica njihove unutrašnje strukture. Zajednička im je osobina
i karakteristična cepljivost. Svi amfiboli imaju izraženu cepljivost
po dvema ravnima čiji tragovi zaklapaju ugao od 124^o. Na
osnovu načina kristalizacije i hemijskog sastava izdvajamo sledeće
podgrupe:


Rombični amfiboli:

- Antofilit
i

- Žedrit.


Monoklinični
amfiboli:

-Tremolit-aktinolitska
serija;

-Hornblenda
i

-Alkalni
amfiboli.


Rombični amfiboli
nemaju za nas nekog većeg značaja, tako da se njihovim osobinama ovde
nećemo baviti.
[b]Tremolit[/b]




To je monoklinični
amfibol sa sastavom Ca₂Mg₅(OH)₂Si₈O₂₂
(kalcijsko-magnezijski silikat sa vodom). Javlja se u igličastim i
fibroznim agregatima, bezbojan je, beo ili siv. Staklaste sjajnosti,
savršene amfibolske cepljivosti i tvrdine 5.5-6. Postaje u metamorfnom
ciklusu, pa ga i nalazimo u metamorfnim stenama, dok u magmatskim može
nastati kao produkt alteracije piroksena. Preobražajem prelazi u serpentin
ili talk.
[b]Aktinolit[/b]




Aktinolit je
magnezijsko gvožđeviti silikat sa vodom - Ca₂(MgFe)₅(OH)₂Si₈O₂₂.
Sličan je tremolitu, ali je najčešće zelene ili čak tamnozelene
boje. U metamorfnim uslovima nastaje regionalno metamorfno na niskim
temperaturama ili kontaktno metamorfno. Preobražajem piroksena uz prisustvo
vode nastaje sekundarni aktinolit - uralit.
[b]Hornblenda[/b]




Hornblenda
je amfibol koji ima najveći značaj kao petrogeni mineral. Sastav joj
je dosta kompleksan, ali se može svesti na kalcijsko-magnezijski-gvožđeviti
silikat sa aluminijumom i, kao i svi amfiboli, sa vodom.


Monoklinični
kristali hornblende su najčešće izduženi, stubasti ili prizmatični.
Ovakve idiomorfne kristale nalazimo u mladim vulkanskim stenama.


Boje je zelene
u različitim nijansama, ponekad mrke ili crne, staklaste sjajnosti,
tvrdine 5-6. Na presecima upravnim na izduženje mogu se zapaziti tragovi
cepljivosti koji zaklapaju ugao od 124^o.


Hornblenda
nastaje uglavnom pirogeno ili pegmatitsko-pneumatolitski, ali može,
pod posebnim uslovima, da se pojavi i kao sastojak metamorfnih stena.
Pod uticajem toplih rastvora prelazi u hlorit, epidot i kalcit, a u
uslovima površinskog raspadanja u kalcit, limonit, minerale glina i
td.

Alkalni amfiboli,
kao i alkalni pirokseni su minerali koji se pojavljuju u sasvim specifičnim
vrstama stena sa kojima nećemo dolaziti u kontakt, tako da oni ovde
neće biti obrađeni.

GRUPA PIROKSENA


Osim prema
unutrašnjoj strukturi, pirokseni se od amfibola razlikuju i po tome
što ne sadrže vodu. Inače, i pirokseni mogu da kristališu rombično
i monoklinično, s tim što su za izgradnju stena rombični pirokseni
daleko značajniji od rombičnih amfibola. Mada pojedini predstavnici
ove grupe mogu prema svojim fizičkim osobinama dosta da podsećaju
na neke amfibole, lako ih je razlikovati prema cepljivosti. Kod piroksena
se, kao što je već rečeno, zapažaju dva pravca cepljivosti koji
zaklapaju ugao od približno 90^o (87^o).


Iako se ponekad
koriste i podele bazirane samo na hemijskom sastavu, ovde ćemo podeliti
piroksene prema načinu kristalizacije i sastavu. Sve piroksene, prema
tome, delimo na:


Rombične piroksene
(ortopiroksene)


-Enstatit;

-Bronzit;

-Hipersten.


Monoklinične
piroksene (klinopiroksene)


-Diopsid-hedenbergitska
serija;

-Augitska
serija;

-Alkalni
pirokseni.
[b]Rombični
pirokseni[/b]




Rombični pirokseni,
odnosno ortopirokseni, predstavljaju izomorfni niz čiji su krajnji
članovi enstatit - Mg SiO₃ i hipersten - Fe SiO₃.


Enstatit
sa 0-10% FeSiO₃;

Bronzit
sa 10-30% FeSiO₃ i

Hipersten
sa preko30% FeSiO₃.


Boja ortopiroksena
varira od bele, preko bledozelene i zelene do tamnozelene i crne. Bronzit
ima bronzanu sjajnost po kojoj je i dobio ime, ostali predstavnici su
staklasti. Tvrdina im je oko 5.5.


Ovo su tipični
pirogeni minerali, a nastaju u prvim fazama magmatske kristalizacije.
Delovanjem hidrotermalnih rastvora prelaze u serpentinske minerale.


Monoklinični
pirokseni
[b]Diopsid-hedenbergitska
serija[/b]




Za minerale
ove serije se može reći da su po sastavu kalcijsko-magnezijsko-gvožđeviti
silikati, odnosno da predstavljaju izomorfnu smešu dvaju krajnjih članova:
diopsida - Ca Mg Si₂O₆ i hedenbergita - CaFeSi₂O₆.


Pojavljuju
se u izduženim oblicima. Boja im je bela do svetlozelena, kod diopsida,
odnosno, tamnozelena kod hedenbergita. Sjajnosti su staklaste, tvrdine
5.5-6.5.


Minerali diopsid-hedenbergitske
serije nastaju najčešće u procesima kontaktnog metamorfizma - na
kontaktu magme bogate SiO₂ sa karbonatnim stenama.
[b]Augitska
serija[/b]




Augiti su po
svom sastavu kalcijsko-magnezijsko-gvožđeviti silikati sa promenljivim
sadržajem aluminijuma. Boja im varira od svetlozelene, (kod varijeteta
bogatih aluminijumom) do tamnozelene ili crne (varijeteti bogatiji gvožđem),
staklaste sjajnosti, tvrdine 5.6-6. Augit siromašan gvožđem, zelene
do bronzanozelene boje i jasno izražene cepljivosti, zove se dijalag.


Augit je značajan
petrogeni mineral. Nastaje uglavnom magmatski, ređe kontaktnometamorfno.
Pri hidrotermalnom preobražaju na račun augita nastaju amfiboli ili
hlorit, a pri površinskom raspadanju kalcit, kvarc, opal i oksidi gvožđa.


VOLASTONIT


Volastonit
je po sastavu kalcijski silikat - CaSiO₃, a može da sadrži
i male količine Fe, Mg ili Mn. Kristališe triklinično i pojavljuje
se u izduženim kristalima, često radijalno zrakastim agregatima. Savršene
je cepljivosti. Boje je bele, sa ponekad plavičastim ili ružičastim
nijansama, staklaste do sedefaste sjajnosti, tvrdine 4.5-5.


Volastonit
je tipičan kontaktnometamorfni mineral i nastaje na kontaktu kiselih
magmi sa krečnjacima.


NEZOSILIKATI


Izdvojeni SiO₄
tetraedri ostavljaju mogućnost da slobodne valence budu kompenzovane
najčešće prisustvom dvaju dvovalentnih katjona (Fe²⁺,
Mg²⁺, Ca²⁺...).


GRUPA OLIVINA


Olivini predstavljaju
izomorfnu smešu magnezijsko gvožđevih silikata čiji su krajnji članovi
forsterit (Mg₂SiO₄) i fajalit (Fe₂SiO₄).


Kristališu
rombično u obliku kratkostubičastih kristala ili se pojavljuju u zrnastim
agregatima. Najčešće imaju karakterističnu maslinastozelenu boju
po kojoj su i dobili ime, ali mogu biti i različito obojeni od bele,
svetlozelene, preko maslinaste i tamnozelene, do crne. Staklaste su
sjajnosti ili masne na prelomima. Gotovo su bez cepljivosti, tvrdine
6.5-7.


Ovo su tipski
pirogeni minerali, nastaju iz magmatskog rastopa na vrlo visokim temperaturama,
ali pri ekstremnim uslovima (visokim temperaturama) mogu da nastanu
i kontaktnometamorfno.


Dejstvom hidrotermalnih
rastvora, čak i pri niskim temperaturama, prelaze u minerale serpentinske
grupe ili ređe u talk, a u uslovima površinskog raspadanja u hidrokside
gvožđa, opal, magnezijske karbonate, gline i td.


GRUPA ALUMINIJSKIH
SILIKATA


U grupi aluminijskih
silikata možemo razlikovati tri minerala identičnog hemijskog sastava
(Al₂SiO₅), ali različite unutrašnje građe,
odnosno kristalne strukture. Ovoj grupi pripadaju:


Disten
- nezosilikat, trikliničan;

Silimanit
- inosilikat, rombičan;

Andaluzit
- nezosilikat, rombičan.


Disten
u svom sastavu može da sadrži nešto oksida trovalentnog gvožđa
ili hroma.


Pojavljuje
se u vidu tabličastih ili češće izduženih, uglavnom dosta pravilnih
kristala sa savršenom cepljivošću. Boje je svetloplave do tamnoplave,
staklaste, katkad i sedefaste sjajnosti. Interesantna osobina distena
je da pokazuje različite tvrdine (4-7) u zavisnosti od kristalografskog
pravca, po čemu je i dobio ime.


Ovo je tipičan
metamorfni mineral. Nastaje pri visokim pritiscima preobražajem minerala
glina. Alteracijom prelazi u sericit. U uslovima površinskog raspadanja
je dosta stabilan, pa se često koncentriše u nanosima.


Silimanit
je aluminijski silikat sa do 3% Fe₂O₃. Javlja
se uglavnom u igličastim kristalima grupisanim u agregate. Boje je
bele, žućkaste ili zelenkaste, staklaste do svilaste sjajnosti. Savršene
je cepljivosti, tvrdine 6-7.


Silimanit nastaje
u uslovima regionalnog ili kontaktnog metamorfizma preobražajem glina,
a pri alteracionim procesima transformiše se u sericit i minerale glina.


Andaluzit
u svome sastavu može da ima uz Fe₂O₃ i Mn₂O₃.
Javlja se u stubičastim agregatima ili kao monokristal. Beo je ili
ružičast, ređe zelenkast, staklaste sjajnosti. Tvrdine je 7-7.5,
poseduje jasnu cepljivost.

Najčešće
nastaje na kontaktu magme sa glinovitim sedimentima, znatno ređe ga
nalazimo i u regionalnometamorfnim stenama. Pod uticajem hidrotermalnih
rastvora prelazi u sericit, a daljim procesima metamorfizma u silimanit.

GRUPA GRANATA


Minerali grupe
granata su veoma rasprostranjeni u svim vrstama stena. Promenljivog
su hemijskog sastava, ali pripadaju istom tipu jedinjenja i mogu se
svesti na zajedničku formulu: X₃Y₂(SiO₄)₃,
gde je

X - dvovalentan
katjon (Ca²⁺, Mg²⁺, Fe²⁺, Mn²⁺)

Y - trovalentan
katjon (Al³⁺, Cr³⁺, Fe³⁺)

S obzirom na
prisustvo pojedinih katjona granati obrazuju čitav niz vrsta:

- Pirop
Mg, Al granat

- Almandin
Fe, Al granat

- Spesartin
Mn, Al granat

- Uvarovit
Ca, Cr granat

- Grosular
Ca, Al granat

- Andradit
Ca, Fe granat


Kristališu
teseralno, često u lepim, pravilnim kristalima, najšešće u obliku
dodekaedra. Tvrdine su 6.5-7.5, bez cepljivosti, a boja im varira u
zavisnosti od sastava - od bezbojnih, preko žućkastih do zelenkastih,
crvenih, crvenomrkih, do crnih. Od minerala grupe granata najčešći
je almandin bogat gvožđem.


Granati su
karakteristični metamorfni minerali, ali mogu postati i magmatskim
procesima. Pri hidrotermalnim promenama prelaze u hlorit i minerale
epidotske grupe. U uslovima površinskog raspadanja su veoma stabilni
i koncentrišu se u nanosima. Više od 5000 godina nalaze primenu kao
poludragi kamen, a posebno su bili popularni u XIX veku (crveni, prozračni
pirop iz Češke, tzv. češki granat, i tzv. kapski rubin iz Transvala).
Kod nas su dosta rasprostranjeni minerali. Javljaju se u skarnovima
Bukulje, Kopaonika i Boranje, u eklogitima okoline Bujanovca, dok su
magmatski obrazovani granati zapaženi u leucitskim stenama okoline
Gnjilana.


MINERALI EPIDOTSKE
GRUPE


Ova grupa obuhvata
nekoliko hidratisanih kalcijsko-aluminijskih silikata sa različitim
sadržajem gvožđa i mangana. Minerali ove grupe delom kristališu
rombično, a delom monoklinično.


Epidot
je kalcijsko-aluminijsko-gvožđev silikat sa vodom. Kristališe monoklinično
u stubastim kristalima, ali se češće javlja u vidu jedrih i sitnozrnih
agregata. Cepljivosti je savršene, tvrdine 6.5, sjajnosti staklaste,
a boje zavisno od sadržaja gvožđa, žutozelene do crne. Što je sadržaj
gvožđa veći, boja minerala je tamnija.


U najvećem
broju slučajeva nastaje sekundarno, preobražajem feromagnezijskih
minerala sa sadržajem aluminije. Sreće se u uslovima regionalnog i
kontaktnog metamorfizma, a može nastati i magmatski u završnim fazama
kristalizacije. Pri raspadanju je dosta otporan i sreće se, ne samo
u peskovima rečnih nanosa, već i u raznim vrstama zemljišta. Zemljište
nastalo raspadanjem epidotskih škriljaca može da sadrži i do 60%
minerala ove grupe.


Kod nas je
epidot prisutan u starim granitima i gnajsevima, u skarnovima Bukulje,
Kopaonika i Boranje. Interesantno je da u pegmatitima okoline Prilepa
kristali epidota dostižu nekad i dužinu od 1 m.


Coisit
je kalcijski alumosilikat sa Fe₂O₃ (do 5%). Takođe
može da sadrži i male količine mangana. Rombičan je i javlja se
u izduženim kristalima ili u sitnozrnim, jedrim agregatima. Boje
je svetlosive, plavičaste ili ružičaste. Nastaje autometamorfnim
preobražajem bazičnih plagioklasa i delovanjem hidrotermalnih rastvora.
Najređi je mineral ove grupe. Klinocoisit ima iste karakteristike
kao i coisit, ali kistališe monoklinično i ne sadrži gvožđe.


SOROSILIKATI
I CIKLOSILIKATI


Ova grupa silikata
obuhvata veliki broj minerala, ali samo neki od njih bitno učestvuju
u izgradnji stena u kojima se javljaju uglavnom kao sporedni minerali.


Beril


Beril je po
hemijskom sastavu alumosilikat berilijuma (Be₃Al₂Si₆O₁₈).
Kristališe heksagonalno i veoma često se javlja u pravilnim, nekad
vrlo krupnim kristalima. Plave je do plavičastozelene boje, tvrdine
7.5-8. Od primesa dobija različite boje, pa razlikujemo: zeleni -
smaragd, plavi - akvamarin (koji predstavljaju drago kamenje).
Nastaje u pegmatitima u prisustvu velike količine lakoisparljive komponente.
U uslovima površinskog raspadanja je stabilan, ali se nakon dugotrajnog
delovanja voda zamućuje i nakon ispiranja berilijuma prelazi u kaolinit.
U našoj zemlji ga ima u pegmatitima Bukulje, Cera, Pasjače i dr.


Turmalin


Turmalin je
mineral vrlo složenog hemijskog sastava koji može da sadrži i 15
elemenata ali se ukratko može definisati kao boro-alumosilikat magnezijuma
i gvožđa sa sadržajem kalcije, alkalija i vode. Od sastava
mu zavisi boja koja varira od bezbojne, preko zelene i žutomrke do
crne. Velike je tvrdine (7. - 7.5) i bez cepljivosti. Javlja se u lepim,
izduženim kristalima.


Turmalin je
tipski pneumatolitski mineral, a u uslovima površinskog raspadanja
je veoma otporan i često koncentrisan u peščanim nanosima. Delovanjem
hidrotermalnih rastvora prelazi u hlorit i sericit. Kod nas je čest,
naročito u pegmatitima Kukavice, Bujanovca, Bukulje i Cera.


OKSIDI I HIDROKSIDI


Oksidi i hidroksidi
su važne komponente i stena i zemljišta. Kao petrogeni minerali posebno
su važni oksidi silicijuma (već prikazani), oksidi aluminijuma, titana,
magnezijuma, gvožđa i dr. Delovanjem atmosferilija mnogi oksidi prelaze
u hidrokside pa u kori raspadanja zaostaju samo pojedini (kvarc, magnetit).
Nasuprot njima, hidroksidi su u zemljištu postojani i veoma zastupljeni.


OKSIDI I HIDROKSIDI
GVOŽĐA


Pored magnetita
i hematita, kao najvažnijih predstavnika oksida, u kori raspadanja
je čest i hidroksid gvožđa limonit, koji uglavnom nastaje sekundarno.


Magnetit
je po sastavu FeO x Fe₂O₃. Kristališe teseralno
i često se javlja u lepim, pravilnim oktaedrima. Nastaje magmatski,
hidrotermalno, a u redukcionim uslovima može nastati i hidatogeno.
Crne je boje i ogreba, metalične sjajnosti, bez cepljivosti. Tvrdine
je 5.5-6.5. Magnetičan je.


Redovan je
sastojak magmatskih stena, a pošto je otporan pri raspadanju često
gradi i magnetitske nanose. U površinskim uslovima je posebno neotporan
u prisustvu pirita (FeS₂) kad prelazi u limonit i hematit.
Kod nas ga ima na Kopaoniku (Suvo Rudište), na Boranji, kod Crnajke
i Rudne Glave.


Hematit
(Fe₂O₃) predstavlja jednu od najvažnijih ruda
gvožđa. Kristališe heksagonalno i javlja se u ljuspastim agregatima
ili veoma sitnozrnim, jedrim masama. Najčešće je crvene boje, po
čemu je i dobio ime (grč. haima-krv), ali može biti i metalno
sive i crne boje. Ogreb mu je, bez obzira na boju, uvek crven, sjajnost
metalična, a tvrdina oko 6. To je mineral koji može nastati u svim
ciklusima, a raspadanjem prelazi u limonit.

Limonit
je (Fe₂O₃ x nH₂O) mineral koji nastaje
raspadanjem svih minerala sa sadržajem gvožđa. Ime je dobio od grčke
reči limne - močvara. Amorfan je i javlja se u vidu skrama,
prevlaka, bubrežastih i zemljastih masa. Prisutan je u velikom broju
stena, kao i u kori raspadanja, gde ako u većim koncentracijama predstavlja
rudu gvožđa.

OKSIDI I HIDROKSIDI
ALUMINIJUMA


Od velikog
broja minerala u ovoj grupi za nas su značajni korund i boksitni minerali.


Korund


Korund je oksid
aluminijuma - Al₂O₃. Kristališe trigonalno, nekad
u lepim oblicima. Idiohromatski je bezbojan, mada primesama može biti
različito obojen. Plavi - safir i crveni - rubin predstavljaju
skupoceno drago kamenje. Tvrdine je 9, neravnog preloma, bez cepljivosti
i staklaste sjajnosti. Nastaje kontaktno i regionalno metamorfno, ali
može nastati i magmatski (čak i hidrotermalno). Pri raspadanju je
prilično otporan i koncentriše se u nanosima.


Boksitni
minerali


Ovu grupu čini
nekoliko hidroksida aluminijuma različitog sastava (dijaspor,
hidrargilit, džipsit) koji grade boksite - osnovnu sirovinu
za dobijanje aluminijuma. Naziv potiče od imena ležišta Les Baux
u Francuskoj. Nastaju površinskim raspadanjem stena, veoma često raspadanjem
karbonatnih stena (lateriti, terra rossa), ali mogu nastati i hidrotermalno.
Boksitne agregate je vrlo lako razlikovati od glina jer sa dodavanjem
vode ne pokazuju plastičnost. U znatnim količinama boksita ima kod
nas u Crnoj Gori (crveni kod Careva Mosta i beli kod Bijelih Poljana
u okolini Nikšića).


KARBONATI


Karbonati su
soli ugljene kiseline i veoma su značajni i kao petrogeni minerali
i kao mineralne sirovine. Prema strukturnim karakteristikama razlikujemo
romboedarske i rombične karbonate. Romboedarski su petrološki
značajniji pa će samo neki njihovi predstavnici biti prikazani.


Kalcit


Kalcit je po
hemijskom sastavu karbonat kalcijuma CaCO₃. Javlja se u pločastim
kristalima ali gradi i agregate sa zrnima nepravilnog oblika.


Bezbojan je
i u tanjim kristalima staklasto providan, ali može biti i ružičast,
zelenkast, nekad tamnosiv i crn od primesa organskih materija. Tvrdine
je 3, staklaste sjajnosti i savršene cepljivosti po pljosnima
romboedra.


Burno reaguje
sa hladnom i razblaženom hlorovodoničnom kiselinom (HCl) oslobađajući
ugljen-dioksid (CO₂), pa ga je lako razlikovati od drugih
karbonata.


Nastaje na
razne načine, a najčešće izlučivanjem iz voda koje sadrže rastvoren
bikarbonat Ca(HCO₃)₂ nakon pada temperature ili
nakon što biljke apsorbuju CO₂. Nastaje i kao sekundarni
mineral po nekim silikatima.


Kalcit je važan
mineral velikog broja sedimentnih stena i mnogih metamorfnih stena.
U površinskim uslovima se rastvara i prelazi u kalcijum hidrokarbonat
koji se kao takav lako rastvara i transportuje. Ovaj slučaj je karakterističan
za karst.


Dolomit



Dolomit je
po hemijskom sastavu CaCO₃ x MgCO₃, pri čemu
sadržaji kalcijuma i magnezijuma pokazuju vrlo mala kolebanja. Dolomit
se često javlja u pravilnim kristalima, ali ga nalazimo i u zrnastim
agregatima.


Cepljivosti
je savršene, sjajnosti staklaste, bele boje i tvrdine 3.5-4. Za razliku
od kalcita, rastvara se tek u zagrejanoj hlorovodoničnoj kiselini.
Nastaje na razne načine, najviše metasomatski pri dijagenetskim procesima,
delovanjem Mg-rastvora na kalcijumkarbonatne stene. Redje nastaje hidatogeno
i hidrotermalno. Važan je mineral sedimentnih i metamorfnih stena,
a gradi i monomineralne stene - dolomite, kao i dolomitske mermere.


SULFATI


Sulfati su
soli sumporne kiseline. Manje su zastupljeni u stenama od prethodno
opisanih minerala iz grupe karbonata, ali su česti u kori raspadanja.
Nastaju na srednjim i niskim temeperaturama direktno iz rastvora usled
prezasićenja ili hlađenja hidrotermi.


Anhidrit


Anhidrit je
sulfat kalcijuma, formule CaSO₄. Kristališe rombično i
javlja se u zrnastim i jedrim masama. Savršene je cepljivosti, bele
boje, sedefastog sjaja, a tvrdine 3-3.5. Nastaje uglavnom hidatogeno,
najčešće u sonim ležištima. Primanjem vode prelazi u gips.


Gips


Gips je sulfat
kalcijuma sa vodom - CaSO₄ x 2H₂O. Kristališe
monoklinično i pri povoljnim uslovima daje vrlo lepe kristale,
često blizance.


Boje je bele
ili je providan i bezbojan sa staklastim sjajem, savršene cepljivosti
i male tvrdine - 2. Sitnozrni agregati gipsa, bele boje nazivaju se
alabaster. Zagrevanjem gubi vodu ali je lako prima nazad.


Najčešće
nastaje kristalizacijom iz hladnih vodenih rastvora, posebno u sonim
ležištima, kad se razvija iz anhidrita primanjem vode. U laporcima
i glincima se javlja u vidu konkrecija koje su obrazovane delovanjem
sumporne kiseline na karbonate u njima. U rudnim ležištima se nalazi
u oksidacionoj zoni u vidu skrama i žilica, koje nastaju delovanjem
ponirućih voda.



HALOIDI


Ova grupa minerala
je u prirodi predstavljena velikim brojem minerala, ali oni imaju mali
značaj kao petrogeni minerali. Pomenućemo samo halit - kuhinjsku so,
koja ima veliki značaj jer se koristi u ljudskoj ishrani.



Halit


Halit, ili
kuhinjska so je po sastavu natrijum hlorid - NaCl. Obično nije čista,
već sadrži razne primese koje utiču na njene fizičke i fiziološke
osobine.


Kristališe
teseralno u obliku kocke ili se javlja u zrnastim masama poznatim kao
kamena so. Savršene je cepljivosti, staklaste sjajnosti, bezbojan,
belo, ružičasto ili zelenkasto obojen. Ukusa je slanog, a usled prisustva
magnezijuma slanogorkog. Lako se rastvara u vodi i higroskopan je.


Nastaje kao
mineral sonih ležišta, ređe kao produkt vulkanskih ekshalacija.


SULFIDI


Sulfidi su
kao petrogeni minerali vrlo retki, ali predstavljaju veoma važnu grupu
metaličnih minerala. U stenama se najčešće javlja pirit, bisulfid
gvožđa.


Pirit


Pirit je po
sastavu FeS₂. Javlja se u prirodi u tri strukturne modifikacije:
pirit-teseralna, markasit-rombična, meljnikovit-gelna. U stenama je
najčešći pirit.


Kao što je
rečeno, pirit kristališe teseralno. Javlja se u vidu zrnastih masa
i sitnozrnih agregata. Mesinganožute je boje, metalne sjajnosti, bez
cepljivosti, tvrdine 6-6.5, a ogreb mu je zelenkastocrn. Spada u najrasprostranjenije
sulfide.

Nastaje na
razne načine. U površinskim uslovima se brzo razlaže i prelazi u
limonit, pri čemu se oslobađa sumporna kiselina koja izbeljuje stene.

ELEMENTI


Veoma mali
broj elemenata se u prirodi može naći u slobodnom stanju gradeći
samostalne minerale. U stenama je takođe mali broj minerala - elemenata
koji imaju značajniju ulogu, pa ćemo pomenuti samo ugljenik i sumpor.


Dijamant


Dijamant
je elementarni ugljenik koji kristališe teseralno, nekad u vrlo lepim
oblicima. Providan je ili prozračan, maksimalne tvrdine - 10. Izotropan
je, savršene cepljivosti po oktaedru. Primarno se javlja kao magmatski
mineral, a u uslovima površinskog raspadanja je veoma stabilan i koncentriše
se u nanosima. Pored primene kao dragog kamena, koristi se zbog velike
tvrdine i za izradu kruna za bušenje.


Grafit


Grafit je elementarni
ugljenik koji kristališe heksagonalno u tabličastim kristalima, ljuspastim
agregatima ili gustim masama. Crne je boje, savršene cepljivosti po
bazi, male tvrdine (1-2), prlja prste pri dodiru, metalnog sjaja ili
mutan. Glavne mase grafita nastaju metamorfno, preobražajem organske
materije u sedimentima.


Sumpor


Samorodni sumpor
(kako ga često nazivaju) je veoma čest u prirodi. Kristališe rombično,
ali se mnogo češće javlja u vidu skrama, prevlaka i zemljastih masa.
Krt je, male tvrdine i žute boje. Lepi kristali sumpora nastaju u vulkanima,
oko solfatara i termalnih izvora, ali se veće mase mogu obrazovati
i organogeno. U rudnim ležištima se nalazi u dubljim delovima oksidacione
zone. Kod nas je zapažen u oksidacionoj zoni borskog i majdanpečkog
rudnika.

[b]STENE [b]LITOSFERE[/b][/b]




Prirodne agregate
jednog ili više minerala nazivamo stenama. Pri tome, one koje su izgrađene
od jednog minerala nazivamo monomineralnim, a one u čijem se
sastavu nalazi veći broj minerala, polimineralnim. Stene, kao
i minerali, mogu da nastanu na različite načine, pa se neke osnovne
njihove podele zasnivaju upravo na tome.


Hlađenjem
magme ili lave nastaju magmatske stene. Ovo su stene koje su
prve nastale, još prilikom obrazovanja prve ohlađene kore na Zemlji,
ali nastaju i danas kao posledica magmatskih procesa.


Stene koje
su na površini Zemlje izložene dejstvu spoljašnjih sila, bivaju često
razorene bilo mehanički, bilo hemijski. Materijal nastao površinskim
raspadanjem može da bude transportovan i negde istaložen. Na ovaj
način nastaće sedimentne stene. Deo ovih stena nastaje i taloženjem
nerastvornih ostataka organizama.


Povišene temperature
i pritisci, kao i delovanje usijane magme, mogu od postojećih stena
da daju sasvim nove produkte. Ove procese nazivamo metamorfizmom, a
kao njihova posledica doći će do obrazovanja metamorfnih stena.


MAGMATSKE STENE


Kao što je
već rečeno, magmu definišemo kao usijano tečni, homogeni silikatni
rastop, izgrađen od teškoisparljivih (90%) i lakoisparljivih (10%)
sastojaka.


Videli smo
da temperatura lave, merena na živim vulkanima, iznosi 900-1400^oC,
ali vrlo je verovatno da se temperatura magme negde u dubini Zemljine
kore nešto razlikuje. Lava može imati nižu temperaturu nego magma,
što može biti posledica hlađenja tokom kretanja, ali i višu usled
naglog odlaska lakoisparljivih sastojaka u atmosferu (lakoisparljivi
sastojci, pre svega voda, svojim prisustvom obaraju temperaturu sistema,
tako da po njihovom odlasku temperatura može u izvesnoj meri da poraste).
Poznavajući temperaturu kristalizacije nekih minerala takođe možemo
posredno da odredimo temperaturu magme. Ovakve minerale nazivamo ˜geološkim
termometrima".


DIFERENCIJACIJA
MAGME


Na osnovu dosadašnjih
saznanja o procesima koji pokreću magmatski rastop i njegovom poreklu,
jasno nam je da postoji mali broj ˜izvornih" magmi. Sa druge strane,
u prirodi srećemo veliki broj vrsta magmatskih stena. Raznovrsne procese
koji će imati za posledicu stvaranja različitih vrsta produkata od
jedne izvorne magme nazivamo diferencijacijom magme.


Diferencijacija
može da se odvija dok magma miruje - statička ili u toku njenog
kretanja - kinetička.


Magmatski rastop
je na visokim temperaturama i pod dejstvom spoljašnjih pritisaka potpuno
homogen. Do poremećaja ovog homogeniteta će doći usled opadanja temperature.


Prva posledica
opadanja temperature je ograničena mogućnost mešanja pojedinih materija
u magmi. Posledica ovoga je izdvajanje kapljica sulfida, pre svega nikla,
kobalta i bakra. Ovaj proces se naziva likvacijom, a produkti
koji su izdvojeni - likvidnim segregatima. Kapljice sulfida imaju
veću gustinu od ostatka rastopa, pa tonu na njegovo dno. Ovi početni
procesi magmatske diferencijacije imaju za posledicu osiromašenje ostatka
rastopa izdvojenim komponentama.


Dalje opadanje
temperature izazvaće kristalizaciju prvih minerala iz rastopa. Najpre
će to biti metalični minerali, kao što su hromit ili titanomagnetit,
a kasnije počinje kristalizacija prvih petrogenih minerala. Ovu fazu
magmatske diferencijacije obično zovemo frakcionom kristalizacijom
ili kristalizacionom diferencijacijom.


U opštem slučaju
glavni petrogeni minerali se iz rastopa izlučuju određenim redosledom.
Naučnik Boven postavio je šemu reda kristalizacije sastojaka iz magme.
Na ovoj šemi prikazana su dva niza. Jedan koji prikazuje red izlučivanja
bojenih (femskih) minerala i drugi koji prikazuje red kristalizacije
svetlih (salskih) minerala. Sa šeme se može videti da, sa opadanjem
temperature, najpre kristališe olivin, zatim rombični, pa monoklinični
pirokseni, amfibol (hornblenda) i na kraju biotit. Niz salskih minerala
odgovara nizu plagioklasa, s tim što najpre kristališu bazični (kalcijski)
tipovi, pa se sastav menja ka albitu koji nastaje na nižim temperaturama.
Na samom kraju, na najnižim temperaturama, izlučuje se kalijski feldspat,
kvarc i muskovit. Analiza ove šeme može da nam pomogne u određivanju
mineralnih asocijacija karakterističnih za pojedine tipove stena.


Prvoizlučeni
kristali su veće gustine, pa tonu na dno rastopa, a kada počne kristalizacija
svetlih sastojaka, oni ostaju da lebde u rastopu ili se penju naviše.
Za to vreme, sa izlučivanjem svakoga kristala, menja se sastav neiskristalisalog
dela magme.


Ukoliko tokom
procesa frakcione kristalizacije dođe do delovanja nekih tektonskih
pokreta, deo rastopa koji još nije iskristalisao može biti istisnut
i konsolidovati se na mestima udaljenim od osnovnog magmatskog tela.
Naravno da će sastav stena koje ovom prilikom nastaju biti bitno različit
od produkata osnovne magme.


Krećući se
kroz stene Zemljine kore, magma otkida fragmente okolnih stena. Zbog
visoke temperature ovaj materijal se stapa i u potpunosti meša sa magmom.
Tako magma, krećući se menja svoj sastav. Proces uklapanja okolnih
stena u magmu nazivamo asimilacijom ili, s obzirom na menjanje
sastava magme, kontaminacijom.


Jedan od procesa
koji utiču na promenu sastava izvornih magmi je i hibridizacija.
Ona podrazumeva mešanje dveju magmi različitog sastava, pri čemu
nastaje rastop potpuno novih karakteristika.

OBLICI MAGMATSKIH
TELA




Pokrenuta iz
dubine Zemlje, magma može da bude utisnuta u stene Zemljine kore ili
da se izlije na površinu. Konsolidacijom magmatskog rastopa u različitim
uslovima nastaju specifični oblici magmatskih tela. Ukoliko magma kristališe
u dubini, onda su to plutonska tela ili plutoni, a izlivanjem na površinu
nastaju vulkanska tela.


Prilikom utiskivanja
u postojeće stene Zemljine kore mogu da se obrazuju magmatska tela
paralelna (saglasna) postojećim stenama, a mogu i da presecaju postojeće
stene pod nekim uglom. Saglasna plutonska tela nazivamo konkordantnim,
a ona koja presecaju stene pod nekim uglom - diskordantnim.


Od diskordantnih
magmatskih tela najveće dimenzije imaju batoliti koji zauzimaju
ogromne prostore i njihovu donju granicu nije moguće sagledati.
Štokovi su diskordantna tela nešto manjih dimenzija i predstavljaju
periferne delove batolita. Dajkovi su žična tela koja presecaju
postojeće stene pod kosim uglom. Iz tela većih dimenzija često se
granaju spletovi diskordantnih žica koje nazivamo apofizama.
Termin žica se u geologiji koristi za tela koja imaju jednu dimenziju
izrazito manju od ostale dve (ploča), a najčešće se radi o ispunjenim
pukotinama.


Od konkordantnih
magmatskih tela većih dimenzija treba izdvojiti lakolite - tela
sočivastog oblika (plankonveksna ili bikonveksna), zatim, lopolite
- zdelastog oblika i zatim, nešto manje, fakolite koji se obrazuju
u temenim delovima nabora. Žično telo paralelno slojevima postojećih
stena naziva se sil (koristi se i termin sklad).


Na površini
se mogu, kako je to već rečeno u poglavlju o vulkanizmu, formirati
vulkanske kupe (hlađenjem lava većeg viskoziteta) ili štitovi odnosno
ploče od slabije viskoznih lava.


Od magme ohlađene
u vulkanskom kanalu obrazuje se subvertikalno telo sa jednom izraženom
i dve znatno manje dimenzije, koje se naziva nek.


LUČENJE MAGMATSKIH
STENA


Usled hlađenja
magme ili lave doći će do kontrakcije i stvaranja jednog ili više
sistema pukotina. Ovako ispucala stenska masa obrazuje ponekad i dosta
pravilne oblike. Ova osobina magmatskih stena naziva se lučenje. Na
osnovu oblika koji se dobijaju, lučenje može biti stubasto,
pločasto, bankovito, poliedarsko, kuglasto...


Jedan od specifičnih
oblika pojavljivanja magmatskih stena su takozvane pilou-lave
(engl. pillow-jastuk) ili jastučaste lave. One nastaju u procesima
submarinskog vulkanizma. Lava visoke temperature se, usled naglog izlivanja
u hladnu vodenu sredinu, rasprskava u ˜kapljice" centimetarskih
do decimetarskih dimenzija.


Lučenje stena
ima naročito veliki značaj za njihovu upotrebu i što je veoma važno,
za eksploataciju stenske mase. Povoljno lučene stene (pločasto, bankovito,
stubasto) pogodnije su za eksploataciju i od njih se obradom jednostavno
dobijaju pravilni komadi. Kuglasto lučene stene će pri obradi da pucaju
uvek po neravnim površinama, a prilikom drobljenja dobićemo iveraste
fragmente oštrih ivica koji nisu pogodni za upotrebu kao kameni agregat.


SKLOP MAGMATSKIH
STENA


Sklop magmatskih
stena je jedna od osobina najznačajnijih za njihovu odredbu. Sklop
stene je, naime, odraz kako uslova kristalizacije, tako i izvesnih geoloških
procesa sinhronih nastanku same stene ili se odigravaju neposredno posle
njega. Sklop stene definišu njena struktura i tekstura.


Struktura
magmatske stene je određena oblikom, veličinom i međusobnim odnosom
sastojaka (minerala) u njoj. Ove osobine direktna su posledica toka,
odnosno brzine kristalizacije magme ili lave.


Tekstura
stene je posledica geoloških događaja koji su se odigravali u toku
ili odmah po kristalizaciji magmatskog rastopa. Određena je rasporedom
minerala u steni i ispunjenošću prostora u njoj.
STRUKTURA
MAGMATSKIH STENA




Prilikom hlađenja
magmatskog rastopa u dubini Zemljine kore, svi minerali koji tom prilikom
kristališu imaju podjednake uslove. Hlađenje u ovakvim uslovima je
lagano, što znači da ima dovoljno vremena za razviće svih mineralnih
zrna, ali, s obzirom na relativno ograničen prostor, neće se uvek
svi minerali pojaviti u idiomorfnim oblicima. Jednaki uslovi za kristalizaciju
imaće za posledicu nastanak stena izgrađenih od mineralnih zrna ujednačene
veličine. Struktura ovakvih stena je zrnasta i karakteristična
je za takozvane dubinske magmatske stene.


Izvesna podela
zrnastih struktura može se izvršiti na osnovu stepena idiomorfizma
(pravilnosti razvića) minerala. Stene kod kojih su svi sastojci pravilno
razvijeni (idiomorfni) imaju panidiomorfno zrnastu strukturu,
ona kod koje su sastojci delom idiomorfni, a delom ksenomorfni (nepravilni)
- hipidiomorfno zrnastu, a struktura stene kod koje nema idiomorfnih
kristala, već su svi ksenomorfni, ima alotriomorfno zrnastu
strukturu.


U slučaju
pokretanja magme ka površini i njenog izlivanja u vidu lave, kristalizacija
sastojaka se odvija u dve faze. Deo minerala može da iskristališe
ili u magmatskom ognjištu ili prilikom kretanja ka površini. U ovakvim
uslovima postoji dovoljno i prostora i vremena za njihov pravilan razvoj.
Ti sastojci su idiomorfni i manje više krupni. Kada se ta magmatska
masa, u kojoj prvoiskristalisali minerali ˜plivaju" u tečnom
ostatku, izlije na površinu, dolazi do njenog naglog hlađenja. Neiskristalisali
ostatak nema, prema tome, dovoljno vremena da se iz njega razviju minerali
znatnije veličine i pravilnog oblika. U ovoj fazi pojaviće se veoma
sitni kristali (mikroliti) ili će, u slučaju esktremno brzog hlađenja,
kristalizacija potpuno izostati. Amorfna masa, koja tom prilikom ispunjava
međuprostor između kristala nastalih u prvoj fazi, naziva se vulkansko
staklo.


Kristalizacija
u dve faze daće kao posledicu porfirsku strukturu, koja se odlikuje
postojanjem fenokristala (prvoiskristalisalih, najčešće krupnih i
idiomorfnih minerala) i osnovne mase. S obzirom da osnovna masa nije
uvek u potpunosti iskristalisala, porfirske strukture ćemo na osnovu
toga i podeliti na holokristalasto porfirske - sa potpuno iskristalisalom
osnovom, hipokristalasto porfirske - sa delimično iskristalisalom
(ostatak je staklast) i hijalinske ili vitrofirske - kod
kojih se umesto mikrolita u osnovi stene pojavljuje vulkansko staklo.


U izvesnim
slučajevima moguće je da se u steni pojavi nesrazmerno mala količina
fenokristala u odnosu na osnovnu masu, kada ih nazivamo oligofirskim,
ili da se između brojnih fenokristala nalazi sasvim malo osnovne mase,
kada su to polifirske strukture.


Porfirske strukture,
jasno je iz mehanizma njihovog nastanka karakteristične su za vulkanske,
odnosno izlivne stene. Ređe se mogu pojaviti i kod stena koje su nastale
konsolidacijom manjih magmatskih masa ispod površine (žične ili subvulkanske
stene).


Moguće je
da su u zrnastim stenama pojedina mineralna zrna izrazito krupnija od
ostalih. Ovakva struktura se naziva porfiroidnom
i razlikuje se od porfirske po tome što ovde nije izražena jasna razlika
između fenokristala i osnovne mase. Klasična mikrolitska osnova i
ne postoji, već se radi o zrnastoj steni sa, tu i tamo, ponekim ˜preraslim"
kristalom. Porfiroidna struktura se može sresti kod nekih dubinskih
i žičnih stena, posebno onih koje su bogate kalijskim feldspatom.


Jedan specifičan
vid strukture je ofitska, koja je karakteristična za neke tipove
žičnih i submarinskih izlivnih stena (stene koje nastaju konsolidacijom
lave u vodenoj sredini). Specifičan režim kristalizacije, sa dosta
naglim hlađenjem, uslovio je kod ovih stena pojavu izduženih, isprepletanih
kristala plagioklasa (stepen izduženja plagioklasa zavisi od brzine
opadanja temperature). Međuprostori unutar ove ˜ofitske rešetke"
ispunjeni su najčešće kristalima piroksena, ali to mogu biti i neki
drugi minerali ili vulkansko staklo (intersertalna struktura).

TEKSTURA MAGMATSKIH
STENA




Najjednostavniji
teksturni oblik imaju stene kod kojih ne postoji nikakva pravilnost
u orijentaciji sastojaka i kod kojih je prostor potpuno ispunjen. Ovakva
tekstura zove se homogena ili masivna.


Delovanje usmerenih
pririsaka tokom same konsolidacije ili neposredno posle nje može da
izazove orijentaciju, pre svega pločastih ili listastih minerala, upravno
na pravac delovanja pritiska. Stena sa paralelno orijentisanim mineralnim
zrnima ima planparalelnu teksturu.


Ukoliko su
pritisci intenzivniji ponekad dolazi i do smicanja po ravnima orijentacije.
Tako nastaje škriljava tekstura. Ukoliko ovakvu stenu izložimo
mehaničkom udaru, uvek će se lomiti paralelno ravnima škriljavosti.


Naglo hlađenje
na površini može lavu da ˜zatekne" u fazi tečenja. Tada će
fenokristali, a često i mikroliti osnove, biti orijentisani u pravcu
tečenja. Ova tekstura je fluidalna, a može se reći da je češća
kod viskoznijih lava.


Prilikom izlivanja
lave na površinu, usled opadanja spoljašnjeg pritiska, koji će ih
držati u sistemu, naglo u atmosferu odlaze gasovite komponente. U nekim
slučajevima (često kod submarinskih izliva) gasni mehuri mogu da zaostanu
u steni. Tako će se formirati mehurasta tekstura. Ponekad je
jednostavno nazivamo i šupljikavom, a ukoliko se radi o velikom
broju šupljina, šljakastom.


Ovako nastale
šupljine mogu kasnije da budu ispunjene nekim sekundarnim mineralima,
izlučenim iz toplih ili hladnih rastvora i tako će se formirati
mandolasta tekstura. Iz samog procesa nastanka mehurastih i mandolastih
tekstura jasno je da se mogu pojaviti samo kod vulkanskih stena (stena
nastalih konsolidacijom lave na površini Zemlje ili najčešće na
morskom dnu).


MINERALNI SASTAV
MAGMATSKIH STENA


U mineralnom
sastavu magmatskih stena, s obzirom da one i nastaju konsolidacijom
magme ili lave, znači silikatnog rastopa, učestvovaće pre svega silikati.
Najvažniji predstavnici su kvarc, feldspati, liskuni, pirokseni, amfiboli,
olivini...


Važno je navesti
da se sastojci magmatskih stena mogu podeliti po više kriterijuma.
Pre svega na bitne - one koji svojim prisustvom određuju karakter
stene (kvarc, feldspati, pirokseni, amfiboli, olivini) i sporedne
- one koji u steni mogu biti prisutni i u značajnim količinama, ali
to neće uticati na karakter stene (magnetit, apatit, pirit...).


Takođe, minerali
u steni mogu biti primarni - oni koji su formirani kada i stena
i sekundarni - nastali transformacijom primarnih minerala.


Jedna od klasifikacija
koja se često koristi zasniva se na boji minerala. Oni se mogu podeliti
na svetle (često se upotrebljava i termin salski, koji potiče
od hemijskog sastava ovih minerala u kojima preovlađuju Si i Al), kao
što su kvarc i feldspati i bojene ili tamne (termin femski
potiče od Fe i Mg koji učestvuju u njihovom sastavu), kao što su
recimo biotit, amfiboli, pirokseni ili olivin. Stene koje sadrže ispod
30% bojenih minerala nazivamo leukokratnim, one sa 30-60%,
mezokratnim, a stene koje u svom sastavu imaju preko 60% femskih
minerala, melanokratnim.


KLASIFIKACIJA
MAGMATSKIH STENA


Magmatske stene
se mogu klasifikovati po različitim osnovama. Jedan od kriterijuma
je prema hemizmu, odnosno prema sadržaju SiO₂. Stene se
ovako mogu podeliti na:


kisele
- sa sadržajem SiO₂ preko 66%;

intermedijarne
ili prelazne sa 66-52%;

bazične
- sa 52-45% i

ultrabazične
stene sa manje od 45% SiO₂.


Ovakav sastav
stena podrazumeva i određene karakteristike u pogledu njihovog mineralnog
sastava. Na primer, u kiselim stenama obavezno je prisustvo kvarca kao
bitnog minerala, a sa druge strane, nizak sadržaj SiO₂ u
ultrabazičnim stenama nije dovoljan ni za formiranje minerala iz grupe
feldspata.


Na osnovu nivoa
konsolidacije magmatske stene se mogu podeliti na:


dubinske
- nastale konsolidacijom u dubljim delovima Zemljine kore;

žične
(subvulkanske) - formirane konsolidacijom magme na njenom putu ka površini
u obliku tela manjih dimenzija i

izlivne
ili vulkanske (efuzivne, ekstruzivne) - one koje su nastale hlađenjam
lave na površini (kopnu ili na morskom dnu), ređe na malim dubinama.


Žične stene
mogu po svom hemijskom sastavu odgovarati matičnom plutonu i tada ih
nazivamo ašistnim, a mogu se i razlikovati od njega kada su
diašistne. Pri tom, ako su žične stene kiselije od matičnog
plutona onda su to apliti, a ako su bazičnije - lamprofiri.


Na osnovu hemizma
i mineralnog sastava najčešće se izdvaja nekoliko sledećih grupa
stena:


Grupa granita
i riolita - kisele stene sa kvarcom, alkalnim feldspatima i bojenim
mineralom koji je najčešće biotit;


Grupa granitoida
- kisele stene sa kvarcom, alkalnim feldspatima, intermedijarnim plagioklasom.
Bojeni mineral je hornblenda ili biotit;


Grupa sijenita
i trahita - intermedijarne stene sa alkalnim feldspatom i hornblendom
kao najčešćim bojenim mineralom;


Grupa monconita
i diorita - intermedijarne, sa intermedijarnim plagioklasom, alkalnim
feldspatom i bojenim mineralom - hornblenda ili klinopiroksen;


Grupa gabra
i bazalta - bazične stene sa bazičnim plagioklasom i monokliničnim,
ređe rombičnim piroksenom;


Grupa peridotita
- stene izgrađene od olivina i piroksena, bez feldspata.
GRUPA GRANITA
I RIOLITA




Procenat SiO₂
kod ovih stena često značajno premašuje graničnih 66%. Kao što
je već rečeno, stene ove grupe izgrađene su od kvarca, alkalnih feldspata
(kalijskog feldspata ili kiselog plagioklasa) i liskuna kao glavnih
bojenih minerala. Kao bojeni minerali mogu još da se pojave hornblenda
ili monoklinični piroksen (augit).


DUBINSKE STENE


Granit


Dubinska stena
iz ove grupe je granit. Ovo je jedna od najčešćih magmatskih
stena uopšte. Često je u tehničkoj terminologiji sinonim za sve magmatske
stene. Pojavljuje se u vidu prostranih intruzivnih tela. Kao dubinska
stena, ima zrnastu strukturu i to najčešće hipidiomorfno zrnastu,
ali mogu se pojaviti i tipovi sa porfiroidnom. Ovi poslednji su jako
interesantni kao arhitektonski kamen i služe za izradu ploča za oblaganje
ili popločavanje objekata visokogradnje. Tekstura granita je masivna,
ređe planparalelna ili, kod nekih geološki starijih predstavnika,
čak i škriljava. Uglavnom je svetlosive boje, sa izuzetkom varijeteta
sa hornblendom ili biotitom koji mogu da budu i nešto tamniji. Kako
alkalni feldspati mogu da budu pigmentirani ružičasto ili crveno,
cela stena dobija ovakve nijanse, kada predstavlja cenjen arhitektonski
kamen.


Mineralni sastav
je isti kao kod cele grupe. Obavezni sastojci su kvarc i alkalni feldspat
(najčešće ortoklas, ređe albit), a uz njih se javljaju liskuni (muskovit
i biotit), hornblenda ili augit. Jedna od osnovnih klasifikacija granita
zasniva se na karakteru bojenog minerala, pa tako postoje muskovitski,
biotitski i dvoliskunski (muskovit i biotit), ali i augitski i hornblenda
graniti.


Razni tipovi
granita različito se ponašaju u uslovima površinskog raspadanja.
Posebno su osetljivi biotitski varijeteti, jer pod uticajem površinskih
voda dolazi do ispiranja gvožđa iz biotita. Hidroksid gvožđa se
u vidu prevlaka karakteristične mrkocrvene boje taloži po površini
stene i u prslinama. Inače, interesantan produkt raspadanja granita
je takozvani grus ili pesak na mestu. Partije grusa debele i do nekoliko
metara nastaju tako što su feldspati zahvaćeni procesom zaglinjavanja
(argilitizacije) pa stena gubi čvrstinu. I pored ovoga, graniti se
ipak smatraju otpornim i čvrstim stenama, pa je njihova upotreba u
građevinarstvu dosta izražena.


U našoj zemlji
postoji nekoliko značajnijih masiva izgrađenih bilo samo od granita
ili od srodnih stena u kojima graniti zauzimaju zapaženo mesto, kao
što su Cer, Bukulja, zatim u okolini Vršca i Surdulice.


ŽIČNE STENE


Postoji nekoliko
tipova žičnih stena grupe granita i riolita, od kojih neke odgovaraju
po hemizmu granitima (ašistne) a neke se razlikuju (diašistne). Ašistna
stena je granitporfir, koji ima isti hemizam i mineralni sastav kao
i dubinska stena, a razlikuje se samo po strukturi koja je porfiroidna
ili porfirska. Ovo su stene bez nekog većeg geološkog ili ekonomskog
značaja jer se pojavljuju u vidu žica malih dimenzija.


Znatno su interesantnije
dve vrste diašistnih zičnih stena, obe kiselije od matičnog (granitskog)
plutona. To su pegmatiti i apliti.
[b]Pegmatit[/b]




U poslednjim
fazama kristalizacije magmatskog rastopa, posle nastanka granita, zaostaje
deo rastopa koji je još kiseliji od granitskog i, što je naročito
značajno, izrazito obogaćen lakoisparljivim sastojcima koji nisu ušli
u sastav do tada formiranih minerala. Usled hlađenja ovog ostatka rastopa
dolazi do ekspanzije gasova i stvaranja visokog unutrašnjeg pritiska
koji pokreće rastop i utiskuje ga u okolne pukotine u novoformiranoj
granitskoj steni ili u okolnim stenama, gde se kasnije hladi. Zbog prisustva
lakoisparljivih sastojaka (pre svega vode) kristalizacija je lagana
što ima za posledicu stvaranje krupnih idiomorfnih kristala. U ekstremnim
slučajevima kristali liskuna ili feldspata mogu da imaju i metarske
dimenzije. Jedna od odlika pegmatita je, dakle, izrazito krupnozrna
struktura.


Što se tiče
mineralnog sastava, pegmatiti, kao i graniti, sadrže kvarc, alkalni
feldspat (ortoklas, mikroklin ili albit) i liskune, s tim što se u
njima kao posledica delovanja gasovitih komponenata, mogu pojaviti i
neki pneumatolitski minerali (turmalin, beril...).


Žice pegmatita
su ponekad značajnih dimenzija i mogu predstavljati i zasebne manje
intruzije, što može da bude i ekonomski značajno, jer se iz ovih
stena eksploatišu feldspati (sirovina za keramičku industriju), liskuni
(kao izolacioni materijal), kvarc (pijezooptički) i pomenuti pneumatolitski
minerali.
[b]Aplit[/b]




Mehanizam i
izvorni materijal za nastanak aplita sasvim su slični kao kod pegmatita.
Osnovna razlika je u tome što, posle utiskivanja ostatka granitskog
rastopa u pukotine, lakoisparljivi sastojci odlaze kroz mikroprsline
u stenama, tako da nisu prisutni tokom kristalizacije. Posledica je
brzo hlađenje i stvaranje sitnozrnih stena. U sastavu aplita učestvuju
kvarc i alkalni feldspat, a karakteristično je to da bojenih minerala
gotovo i nema.

Aplit je, dakle,
stena sitnozrnaste strukture i homogene teksture, gotovo potpuno bele
boje. Žice aplita su malih dimenzija i svojom pojavom u granitskim
stenama nepovoljno utiču na njihove tehničke karakteristike.

IZLIVNE STENE


Karakteristična izlivna stena iz grupe granita i riolita je riolit (u starijoj literaturi se može sresti i termin liparit po Liparskim ostrvima
u Italiji gde se ova stena pojavljuje).


Riolit ima porfirsku strukturu (hipokristalastu ili vitrofirsku) i često fluidalnu teksturu. Izgrađen je od kvarca, alkalnog feldspata (ovde je to visokotemperaturni sanidin, ređe albit) i bojenih minerala karakterističnih za celu grupu.


Boja riolita je često mrka ili crna (sa belim ili ružičastim fenokristalima sanidina) zbog staklaste osnove, tako da predstavlja svojevrsni izuzetak jer smo navikli da su kisele stene usled velike količine salskih minerala dosta svetlih boja.


Stena koja nastaje izlivanjem lave granitskog sastava u vodenu sredinu zove se kvarckeratofir. To su stene ofitske ili porfirske strukture i mandolaste ili masivne teksture. Svetli sastojak je uglavnom albit, a asocijacija bojenih minerala je karakteristična za stene nastale u ovim uslovima - hlorit, epidot, kalcit... Kako ovde preovlađuju minerali različitih nijansi zelene boje, kvarckeratofiri su najčešće zelene stene.



GRUPA GRANITOIDA


Stene koje pripadaju grupi granitoida takođe pripadaju kiselim stenama, ali se može reći da je sadržaj SiO2 u njima nešto niži nego
kod granita. Ovo prouzrokuje i pomeranja u mineralnom sastavu. Tako se ovde, osim kvarca i alkalnih feldspata pojavljuju i intermedijarni
plagioklasi, a karakter bojenog minerala se menja od biotita ka hornblendi, uz mogućnost pojave monokliničnog piroksena. Klasifikacija stena unutar ove grupe je izvršena prema odnosu sadržaja alkalnih feldspata i intermedijarnih plagioklasa.


DUBINSKE STENE


Dubinske stene ove grupe su:


Monconitski granit (moncogranit) - alkalni feldspat izrazito preovlađuje nad plagioklasom;

Kvarcmonconit - približno podjednak sadržaj alkalnog feldspata i plagioklasa;

Granodiorit - preovlađuje intermedijarni plagioklas;

Kvarcdiorit - alkalnog feldspata gotovo da nema, stena je izgrađena od kvarca, intermedijarnog plagioklasa i bojenih minerala.


Sve su ovo stene zrnaste, eventualno porfiroidne strukture, različitih veličina zrna. Tekstura im je masivna, a lučenje bankovito ili pločasto. Nešto su tamniji od granita, od kojih ih je inače teško makroskopski razlikovati. I po svojim tehničkim karakteristikama slični su granitima, tako da takođe predstavljaju dobar tehnički i arhitektonski kamen.


U našoj zemlji postoji nekoliko granitoidnih masiva u kojima su zastupljeni različiti varijeteti ovih stena, Najpoznatiji su granodioriti Boranje i kvarcmonconiti Cera u zapadnoj Srbiji, zatim granitoidi na Kopaoniku, Besnoj Kobili, okolini Surdulice i t.d.


ŽIČNE STENE

Sreće se nekoliko tipova ašistnih žičnih stena granitoidnog hemizma (kvarcmonconitporfiriti, granodioritporfiriti, kvarcdioritporfiriti...), ali su to žice malih dimenzija i bez većeg značaja.


IZLIVNE STENE


Kvarclatit

Kvarclatit je izlivni ekvivalent kvarcmonconita, odnosno granodiorita, što znači da u svom sastavu, pored kvarca i bojenih minerala, ima približno podjednake količine alkalnog feldspata (u ovom slučaju sanidina) i intermedijarnog plagioklasa. Struktura im je izrazito porfirska, sa izraženim, često dosta krupnim fenokristalima sanidina, a tekstura može biti fluidalna.


Krupni fenokristali predstavljaju ograničavajući faktor sa aspekta upotrebe ovih stena kao građevinskog kamena, jer njihovo prisustvo negativno utiče na fizičko-mehaničke karakteristike stena.


Dacit

Dacit je izlivna stena koja po svom sastavu odgovara kvarcdioritima. Izgrađen je, dakle, od kvarca, intermedijarnog plagioklasa i bojenih minerala kao što su hornblenda, biotit ili augit. Struktura mu je porfirska, a tekstura fluidalna ili masivna. Ime dacit potiče od starog naziva za današnju Rumuniju, gde su dosta zastupljeni.


Povoljniji sklop od onoga koji imaju kvarclatiti (sitniji fenokristali) doprinosi većoj mogućnosti upotrebe dacita. Koriste se kao tehnički kamen,
odnosno za izgradnju objekata, izradu kvalitetne kocke i ivičnjaka ili za dobijanje kamenog agregata za putogradnju, hidrogradnju ili nasipanje
železničkih pruga. Od dacita iz naših krajeva, najviše se za ove svrhe upotrebljavaju oni iz Slavkovice kod Ljiga, sa Rudnika, Džepa
i okoline Ljubovije.


GRUPA SIJENITA I TRAHITA

Prema hemizmu stene iz ove grupe pripadaju intermedijarnim (sa 66-52% SiO₂), međutim, po nekim karakteristikama imaju osobine kiselih stena. Mineralni sastav grupe jako podseća na grupu granita, s tim što ovde izostaje kvarc ili se javlja u količinama manjim od 5%. Sijeniti i trahiti su izgrađeni od alkalnog feldspata i bojenih minerala od kojih preovlađuje hornblenda, ali su prisutni i biotit i monoklinični piroksen.


DUBINSKE STENE


Sijenit

Sijenit svojim izgledom veoma podseća na granit. To je stena zrnaste strukture i masivne teksture. Boja im je svetlosiva ili često ružičasta usled pigmentacije alkalnog feldspata gvožđevitom materijom.


U sastavu sijenita dominira alkalni feldspat i to ortoklas ili ređe albit. Glavni bojeni mineral je hornblenda, uz moguće prisustvo biotita ili augita.


Povoljne fizičko-mehaničke karakteristike sijenita i eventualno ružičasta ili crvena boja, čine ovu stenu dobrim tehničkim ili arhitektonskim kamenom.


Najčešće se pojavljuju kao beskvarcne partije unutar većih granitskih tela.
Kod nas su najpoznatiji sijeniti Tande u istočnoj Srbiji.


ŽIČNE STENE


Sijenitporfir

Sijenitporfir je ašistna žična stena, pa se po mineralnom sastavu ne razlikuje od sijenita. Karakteristične je porfiroidne strukture, sa krupnim kristalima, često ružičastog, ortoklasa. Mada se ove stene pojavljuju u vidu tankih žica malog prostiranja, interesantne su kao arhitektonski ili skulptorski kamen.


IZLIVNE STENE


Trahit

Trahit je vulkanska stena porfirske strukture i uglavnom fluidalne teksture. Izgrađen je od fenokristala sanidina i bojenih minerala kao što su biotit, hornblenda ili augit. Znatno ređe je sanidin zamenjen albitom, kada govorimo o albitskim trahitima. S obzirom na relativno malu zastupljenost bojenih minerala, trahit je dosta svetla stena.
Kod nas su zabeležene jedino pojave albitskog trahita kod Brestovačke banje u blizini Bora.




Keratofir

Keratofir je jedna od najčešćih submarinskih izlivnih stena. Izgrađen je od albita i niskotemperaturne asocijacije bojenih minerala (hlorita, epidota, kalcita...). Struktura im je ofitska ili porfirska, a tekstura mandolasta. Zelena boja im potiče od hlorita i epidota.
Keratofira, u asocijaciji sa kvarckeratofirima i ostalim submarinskim vulkanitima takozvane ˜spilit-keratofirske asocijacije" ima kod nas u zapadnoj Srbiji i severnoj Crnoj Gori.


GRUPA MONCONITA I DIORITA

Ovoj grupi pripadaju stene takođe intermedijarnog hemizma, ali različitog mineralnog sastava od sijenita. Ovde se uz alkalni feldspat javlja i intermedijarni plagioklas koji idući od monconita ka dioritima sve više dobija na značaju.


DUBINSKE STENE

Monconit

Monconit je stena zrnaste strukture i uglavnom masivne teksture. U njegov sastav ulaze približno jednake količine alkalnog feldspata (ortoklasa) i intermedijarnog plagioklasa (andezina). Glavni bojeni mineral je hornblenda, ali se pojavljuje i monoklinični piroksen (augit) i biotit.


Kod nas su zastupljeni u vidu manjih pojava u istočnoj Srbiji, a način pojavljivanja i druge karakteristike su mu slične kao kod kvarcmonconita.


Dioriti

Po svojim strukturno-teksturnim karakteristikama, diorit se ne razlikuje bitno od sličnih dubinskih stena. U ovim stenama se potpuno gube alkalni feldspati, tako da su glavni salski minerali intermedijarni plagioklasi tipa andezina. Vodeći bojeni mineral je hornblenda ili eventualno augit, dok se biotit pojavljuje znatno ređe nego kod prethodnih stena. Znatna količina bojenih minerala utiče na to da su sa svojom tamnosivom ili skoro crnom bojom, dioriti znatno tamniji od drugih predstavnika intermedijarnih stena.


Pojavljuju se u vidu manjih masa, odnosno obodnih partija unutar bazičnijih plutona. Takav je slučaj i kod nas na gabroidnom masivu Deli Jovana u istočnoj Srbiji.


ŽIČNE STENE


Monconitporfiriti i dioritporfiriti, kao ašistni žični predstavnici porfiroidne strukture, nemaju većeg geološkog ili ekonomskog značaja.


IZLIVNE STENE


Latit


Latit je izlivni ekvivalent monconita, što znači da ima i odgovarajući mineralni sastav. I ovde su alkalni feldspati i intermedijarni plagioklasi zastupljeni u približno podjednakim količinama, a bojeni minerali su hornblenda, augit ili biotit, s tim što alkalni feldspat nije ortoklas kao u dubinskim stenama nego sanidin. Upravo krupni fenokristali sanidina mogu da nam pomognu u makroskopskom određivanju ove stene.
Neki latiti, kao što je slučaj sa onima sa Fruške Gore, mogu da budu interesantan građevinski kamen.


Andezit

Kao izlivni ekvivalent diorita, andezit je izgrađen od intermedijarnog plagioklasa (andezina) i bojenih minerala (hornblende, augita, biotita). Struktura mu je porfirska, a tekstura fluidalna ili homogena. Ukoliko sadrže male količine kvarca, čine prelaz ka dacitima, i obično ih nazivamo
dacitoandezitima.


U našoj zemlji andeziti su dosta zastupljeni. Najveće mase ovih stena nalaze se u istočnoj Srbiji u takozvanoj ˜Timočkoj eruptivnoj oblasti".
Ovde se pojavljuje jedan varijetet hornblenda andezita (sa krupnim idiomorfnim fenokristalima hornblende) koji i nazivamo timocitom. Takođe
se značajne pojave andezita i dacitoandezita sreću i na Rudniku, Trepči i dr. Na nekim od ovih lokalnosti se i eksploatišu i upotrebljavaju
kao građevinski kamen.


Porfiriti

Od ostalih submarinskih izlivnih stena porfiriti se razlikuju upravo po izraženoj porfirskoj strukturi. Tekstura je mandolasta, a povremeno se pojavljuju u vidu pilou lava. Inače su zelene boje, odnosno u nekim slučajevima, kada je lava izlučena u sasvim plitkovodnu sredinu, mogu biti i mrkocrveni ili ljubičasti. I oni predstavljaju kod nas čest član spilit-keratofirske asocijacije.

GRUPA GABRA I BAZALTA


Hemizam stena grupe gabra i bazalta je bazičan, što znači da se procenat SiO2 u njima kreće od 52 do 45. Takođe, opada sadržaj alkalija (K, Na) i Al, a raste učešće gvožđa i kalcijuma. Na mineralni sastav se to odražava tako da je u stenama ove grupe glavni svetli sastojak bazični plagioklas (labrador, bitovnit), a od bojenih minerala dominira monoklinični piroksen, ali je moguće prisustvo još i ortopiroksena i olivina.


DUBINSKE STENE

Gabro


Gabro je stena hipidiomorfno zrnaste strukture, ponekad i ofitske i teksture koja je najčešće masivna ili planparalelna. U pogledu mineralnog sastava razlikujemo nekoliko varijeteta, a gabro u užem smislu sastoji se od bazičnog plagioklasa (labrador, bitovnit) i monokliničnog piroksena (augit, odnosno dijalag). Ukoliko sadrži olivin, onda je to olivinski gabro.


Boja ovih stena je najčešće tamnozelena ili sivozelena, katkad sa plavičastim odsjajem koji je posledica prisustva labradora (ovo plavičasto svetlucanje nazivamo ˜labradorizacijom"). Zbog interesantnih i postojanih boja, kao i dobrih fizičko-mehaničkih karakteristka, gabro je veoma cenjen kao arhitektonski kamen, naročito za izradu skulptura i nadgrobnih spomenika.

Kod nas postoje zapaženije mase gabra na Deli Jovanu i Tari, a na sporadične pojave nailazimo u zapadnoj Srbiji. Najznačajniju ulogu su ipak u našim krajevima odigrali gabrovi iz okoline Jablanice u Hercegovini, od kojih su u našoj zemlji napravljeni mnogi značajni spomenici i izgrađeni mnogi objekti.


ŽIČNE STENE


Gabropegmatit


Ovo je interesantna žična stena gabro grupe, izrazito krupnozrnaste strukture, nešto kiselijeg hemizma od matičnog plutona i izgrađena od bazičnog plagioklasa i klinopiroksena. Sličnost sa granitskim pegmatitima se ogleda upravo u grubozrnastoj strukturi, ali razlike u mineralnom sastavu su jasne i nedvosmislene. Žica gabropegmatita kod nas ima na Tari na Rastištu.


Dijabaz


Dijabaz može biti i žična i izlivna stena. Zajedničko za oba varijeteta je to da imaju karakterističnu ofitsku strukturu, pri čemu je prostor između izukrštanih pritkastih ili igličastih kristala bazičnog plagioklasa ispunjen klinopiroksenom. Žični dijabazi su sive, tamnosive ili sivozelene
boje i masivne teksture. Predstavljaju izrazito povoljan materijal za izradu najkvalitetnijih kamenih agregata.


IZLIVNE STENE


Bazalt


Bazalt je najzastupljenija izlivna stena na Zemljinoj površini, što je jasno već iz toga što znamo da je kompletna okeanska kora bazaltoidnog sastava.


To su stene izgrađene od bazičnog plagioklasa i monokliničnog piroksena, porfirske strukture i tekstura koje mogu biti masivne, fluidalne, mehuraste ili, ukoliko su nastali izlivanjem u vodenu sredinu, mandolaste. Ako sadrže olivin, onda su to olivinski bazalti. Ukoliko je karakter plagioklasa pomeren ka intermedijarnim tipovima, stene čine prelaz ka andezitima i nazivamo ih andezitbazaltima.


Bazalti imaju karakterističnu crnu do tamnosivu boju i školjkast prelom. Ukoliko su lučeni pločasto, stubasto ili bankovito odličan su tehnički ili
arhitektonski kamen, ali ukoliko, što nije retko, imaju kuglasto lučenje nepovoljni su za bilo kakvu obradu.


U našoj zemlji bazalti nisu naročito zastupljeni. Postoje pojave na Rudniku, kod Zvečana i, nešto značajnije, na Kopaoniku. Andezit bazalta ima mnogo više, a najpoznatiji su oni kod Bora, Zvečana i kod Šumnika i Rudnice.


Dijabaz


Izlivni (efuzivni) dijabaz ima ofitsku strukturu, ali mu je tekstura ponekad mandolasta zbog izlivanja u vodenu sredinu. U morskoj vodi dolazi do intenzivne transformacije bojenih minerala (klinopiroksena) u hlorit, epidot, kalcit i sekundarne amfibole, tako da stena zadobija zelenu boju. Za razliku od žičnih tipova, primena ovih stena je sasvim ograničena zbog odmaklih procesa raspadanja.


Kod nas su dosta zastupljeni u centralnoj i zapadnoj Srbiji, kada se pojavljuju kao važni članovi takozvane ˜dijabaz-rožnačke formacije" (vulkanogeno-sedimentne serije jurske starosti).


Spilit


Spilit je submarinska vulkanska stena bazaltoidnog hemizma. Zbog specifičnih uslova nastanka, spiliti imaju karakterističan mineralni sastav i sklop. Izgrađeni su od albita (dakle, kiselog plagioklasa) i niskotemperaturne asocijacije minerala tipične za submarinske vulkanite (hlorit, epidot, kalcit, titanski minerali...). Struktura im je ofitska ili porfirska, a možda najčešće porfirska sa ofitskom osnovnom masom. Tekstura je mandolasta, sa mandolama ispunjenim obično kalcitom, kalcedonom ili hloritom.


Spiliti se gotovo redovno pojavljuju u vidu pilou-lava, boje su zelene, sivozelene ili ljubičaste do mrkocrvene. Kod nas spilita ima u zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori, gde su udruženi sa ostalim stenama spilit-keratofirske asocijacije.


GRUPA PERIDOTITA


Peridotiti spadaju u ultrabazične magmatske stene sa ispod 45% SiO₂. U njima takođe raste i sadržaj magnezijuma i gvožđa, a opada učešće silicijuma i aluminijuma. Ovakav hemizam utiče na mineralni sastav tako da peridotiti uopšte ne sadrže feldspate, već su izgrađeni samo od bojenih minerala. Najznačajniji su minerali olivinske grupe, a uz njih se javljaju rombični i monoklinični pirokseni.


DUBINSKE STENE


Peridotiti


Pod pojmom peridotita podrazumevamo sve dubinske stene ultrabazičnog hemizma, a detaljnija klasifikacija se može izvesti na osnovu njihovog mineralnog sastava. Tako postoje:


Duniti - stene koje su izgrađene pretežno od olivina;

Harcburgiti - od olivina i rombičnih piroksena;

Lerzoliti - od olivina i oba (klino i orto) piroksena;

Verliti - od olivina i monokliničnog piroksena, a zatim i manje uobičajeni
varijeteti kao što su:

Kortlanditi - od olivina i hornblende i

Biotitski peridotiti - od olivina i biotita.


Retko se pojavljuje značajnija količina feldspata i tada su to feldspat peridotiti.


Kako u peridotitima odsustvuju salski sastojci, to su redovno stene maslinastozelene (duniti), tamnozelene, do crne boje. Struktura im je zrnasta, a tekstura masivna. I olivini i ortopirokseni su u prisustvu vode nestabilni i teže da se transformišu u minerale serpentinske grupe, pa se na peridotitima gotovo uvek vide tragovi serpentinizacije. Na terenu je retko moguće na površini naći svežu stenu.


U našim krajevima peridotiti su dosta zastupljeni (Zlatibor, Maljen, Suvobor, Brezovica...), ali ove stene nemaju gotovo nikakvu primenu. Jedino se od dunita mlevenjem dobija olivinski pesak koji ima primenu u livarstvu.


ŽIČNE STENE


Žične stene peridotitske grupe su najčešće monomineralne i izgrađene od piroksena (pirokseniti) ili ređe hornblende (hornblenditi). Pirokseniti
ime dobijaju prema vodećem piroksenu (dijalagiti, bronzititi...) ili su to vebsteriti ako su izgrađeni od oba piroksena.


Sve ove stene imaju zrnastu strukturu i to često panidiomorfno zrnastu. Boja im zavisi od mineralnog sastava i može biti zelena u različitim nijansama do crna.


IZLIVNE STENE

Izlivne stene grupe peridotita po sastavu odgovaraju matičnim plutonima, s tim što im je struktura porfirska. To su pikriti i pikritporfiriti.