Kosmos

Na konferenciji u Londonu stručnjaci upozorili sve vlade sveta na asteroid koji će za 31 godinu udariti u našu planetu. Asterod prečnika 390 metara otkriven je prošle godine i prema ocenama stručnjaka za 31 godinu udariće u Zemlju, prenosi pisanje engleskog Gardijena slovenačka TV POP. Prema ocenama Američke svemirske agencije, pri sudaru Zemlje i asteroida Apofis, do kog bi moglo da dođe 2036, oslobodila bi se energija 100.000 puta veća od one koju je oslobodila eksplozija atomske bombe u Hirošimi. Tada bi, prema ocenama stručnjaka, bilo neposredno pogođeno na hiljade kvadratnih kilometara površine Zemlje. Zbog toga su stručnjaci, na nedavno organizovanoj konferenciji u Londonu, pozvali sve vlade na svetu na pripremu strategije za taj događaj. Stručnjaci veruju da nestaje vremena jer bi za razvoj, testiranje i izgradnju odgovarajuće tehnologije za menjanje puta asteroida trebalo više decenija.

Sunčev sistem

Već od najranijih dana su ljudi posmatrali nebo i pokušavali shvatiti kakve su to "svetleće tačkice" na njemu. Prvi poznati astronom je bio grk Ptolomej koji je živeo u 2. veku. On je smatrao da se Zemlja nalazi u središtu svemira i da se planete, Mesec pa i Sunce okreću oko nje. Takođe je primetio da se zvezde kreću pravilnim putanjama a da se planete kolebaju. Ovu pojavu je objasnio tako da je pretpostavio da se planete osim po orbitama kreću i po malim kružnicama. Poljak Nikola Kopernik (1473-1543) je doveo u pitanje Ptolomejevo shvatanje Sunčevog sistema i tvrdio da se Zemlja zajedno sa svim planetama okreće oko Sunca a da se oko Zemlje okreće jedino Mesec. Svoja gledišta je objavio 1543.u knjizi "O obrtanjima nebeskih krugova". Ova njegova knjiga kao i gledišta su bila zabranjena od strane crkve jer je crkva smatrala da je Zemlja u središtu svemira. Jedina greška u Kopernikovom shvatanju Sunčevog sistema je
bila u tome što je on smatrao da se planete okreću oko Sunca po savršenim kružnicama. Treće poimanje Sunčevog sistema je uveo danski
astronom Tycho Brahe (1546-1601) koji je tvrdio da se sve planete, osim Zemlje, okreću oko Sunca , a da se Sunce okreće oko Zemlje.
I on je smatrao da su putanje planeta i Sunca savršene kružnice. Tek je nemački profesor Johannes Kepler (1571-1630) stekao pravo
gledište o Sunčevom sistemu. On je prvi tvrdio da se sve planete zajedno sa Zemljom kreću oko Sunca po manje više eliptičnim
putanjama.

Sunčev sistem se sastoji od Sunca 9 planeta, 63 meseca, velikog broja kometa i asteroida, međuplanetarnog medija. Možemo ga podeliti
na unutrašnji i spoljašnji. U unutrašnji Sunčev sistem spadaju četiri terestričke planete.(Merkur, Venera, Zemlja, Mars) Jovijanske planete čine spoljni Sunčev sistem (Jupiter, Saturn, Uran, Neptun). Sve planete i asteroidi se okreću oko Sunca u istom smeru u orbitama koje su u blizini ravni koja je određena zemljinom orbitom i sunčevim ekvatorom a naziva se ravan ekliptike. Orbite svih planeta, izuzevši Merkur i Pluton čije su skoro kružne, su elipse sa Suncem u jednom od fokusa elipse. Na donjoj slici se mogu videti približno tačne relativne udaljenosti orbita pojedinih planeta od Sunca. Najudaljenija planetarna orbita se nalazi na 40 astronomskih jedinica od Sunca, ali je zona uticaja Sunceve gravitacije mnogo sira.

Crna rupa



U podzemnom tunelu u Ženevi, obloženom supermagnetima, u junu će se
skoro brzinom svetlosti sudariti dva mlaza protona i izazvati mini
kosmičku eksploziju. Naučnici će na monitorima pratiti na milijarde
sudara čestica do kojih će tada doći, u potrazi za onom najvažnijom -
česticom higs (higgs) na kojoj, po njihovim teorijama, počiva čitav
univerzum.

Naučnici iz celog sveta će u CERN-u, najvećoj
laboratoriji za nuklearna istraživanja koja se nalazi u kružnom tunelu
na švajcarsko-francuskoj granici, pokušati da simuliraju Veliki prasak
kojim je, prema naučnim teorijama, nastao kosmos. Naučnici se nadaju da
će zahvaljujući tome uspeti da razumeju stvari poput porekla mase i
mračne materije u svemiru i pronaći česticu higs, ključni sastojak
materije koja nas okružuje.
- Tunel, laboratorija, dugačak je 27
kilometara, nalazi se 100 metara pod zemljom i obložen je
superprovodnim magnetima koji omogućavaju da se u tom krugu ubrzava
snop protona. Dva snopa protona kretaće se brzinom od 99 odsto brzine
svetlosti i ići će jedan ka drugom. Kada dostignu maksimalne brzine i
energije izvešćemo sudaranje čestica i dobićemo duplo veću energiju. Ta
energija treba da nas vrati na stvaranje kosmosa - objašnjava dr Dragan
Popović, direktor Instituta za fiziku i jedan od naših naučnika koji će
prisustvovati ovom eksperimentu.
Čak 37 država sveta, 167 instituta
i 2.000 fizičara radi već 15 godina na ovom projektu koji je do sada
koštao 15 milijardi dolara. Veliki hadronski udarač (LHC), najmoćniji
akcelerator čestica ikad izgrađen, proizvešće snopove protona koji će
biti pušteni duž tunela ukrug. Na četiri mesta biće smešteni detektori,
najveće mašine ikad napravljene koje bi trebalo da detektuju procese
koji se dešavaju kada se ti snopovi sudare i koji će izvršiti neophodna
merenja. U radu dva veća - ATLAS-a i CMS-a, učestvovaće i naučnici iz
Srbije i očekuje se da će baš ti detektori pronaći zagonetne čestice
higs.
Naučnici smatraju da je ceo svemir sastavljen od leptona i
kvarkova (najsitnijih osnovnih, nedeljivih čestica) i to od šest
leptona, šest kvarkova i čestica prenosioca četiri interakcije -
gluona, prenosioca jakih interakcija (sile koje povezuju jezgra, drže
kvarkove na okupu), fotona, prenosioca elektromagnetnih interakcija,
intermedijarnih vektorskih bozona, prenosioca slabih interakcija (na
procesima raspada) i gravitona, prenosioca gravitacione sile. Svima
njima mase daju higsove čestice. U ekperimentima koje su sprovodili
naučnici dosad, u sudaru čestica higsovi su se pojavljivali, ali su se
brzo i raspali. Ipak, bile su tu dovoljno dugo da ih oni detektuju.
- Nauka je došla do raskršća - ili ćemo ovim eksperimentom dokazati
naše teorije ili ćemo doći do potpuno novih saznanja koja će nas
odvesti u novom pravcu. Da bismo nastavili dalje, moramo pronaći higs i
dokazati teoriju da su svuda oko nas u vasioni higsovi u koje su
„utopljene“ osnovne čestice - leptoni i kvarkovi. Sve druge čestice su
pronađene, mase i osobine su im utvrđene i naše teorije proverene. Svi
pokušaji su nam dosad propali jer nismo imali dovoljno „jake“ mašine za
to - objašnjava dr Popović.
Inače, poslednja dva velika dela za
detektor ATLAS napravili su stručnjaci Istraživačko-razvojnog instituta
„Lola“. Svaki točak težak je 120 tona i oni su spušteni u tunel 29.
februara ove godine. Detektori su najveće mašine ikad napravljene.
ATLAS ima 100 miliona senzora na sebi i svaki može da prati posebne
događaje. Dugačak je 46 metara i širok 25, a u sebi ima fascinantnih
6.300 kilometara kablova. Specijalno za njega napravljena je betonska
hala duga 56 metara, široka 25 i tridesetak metara visoka. U halu se
kroz dva ogromna okna dizalicom spušta deo po deo od 2003. godine.
Svaki deo napravila je druga država.
U junu će kroz tunel biti
pušten prvi snop čestica protona, ali zvanično otvaranje laboratorije
biće tek 21. oktobra ove godine. Eksperiment će trajati bar 15 godina i
za to vreme fizičari će dolaziti i odlaziti u CERN, a snop će povremeno
biti puštan na nakoliko sati. Naučnici će posmatrati šta se dešava, a
zatim se vraćati u svoje zemlje i raditi istraživanja na osnovu
podataka koje su dobili. Četiri puta godišnje će se svi sastajati i
razmenjivati iskustva i saznanja do kojih su došli. Osim higsa, ovim
eksperimentom naučnici hoće da pronađu i antimateriju, da utvrde koliko
je ima i zašto je ne vidimo, da otkriju dokle se širi kosmos i da
potvrde postojanje sedam dodatnih dimenzija u kojima žive osnovne
čestice, leptoni i kvarkovi.

Otkrivena loptasta crna rupa
Japanski astronomi tokom istraživanja otkrili su izmedju dve galaksije
crnu rupu drugačijeg oblika od do sada poznatih.

Otkrivena crna rupa ima loptasti oblik. Do sada su bile poznate crne
rupe u obliku djevreka, podsećaju naučnici, navodi agencija Itar Tas.

Crna rupa je područje u svemiru u kojem je velika masa zbijena u malom prostoru zbog čega se ništa, pa čak ni svetlost, ne može otrgnuti privlačnoj gravitacionoj sili te mase.
Za svoje istraživanje japanski naučnici su od 200 kosmičkih objekata,
koje su ranije otkrili sateliti NASA, izabrali dve galaksije.
Pomoću najsavremenije opreme montirane na japanskom satelitu "Suzaku", uočene su četiri crne rupe koje su po masi milion puta veće od Sunca, a istraživane su dve.

ŠTA JE TO CRNA RUPA?

Crna rupa je jedan od mogucih zvezdinih ?ostataka? - ekstremno zakrivljena oblast prostor-vremena iz koga se, prema klasicnoj fizici, nista, cak ni svetlost, ne moze otisnuti zbog izuzetno velike sile teze, odnosno gravitacije.

Mozda je to prazan prostor, mozda je to prava rupa u svemiru, a mozda je ona mesto koje je otseceno od ostatka svemira, a mozda ni same crne rupe, u stvari, ne postoje…

Dokazano je da postoji mogucnost njihovog postojanja, ali nema dokaza da one zaista postoje, jer se golim okom ne mogu videti cak ni kad bi gledali kroz najbolji svetski teleskop, jer su jednostavno, nazovi, crne.

A mozda su one plod maste dokonih fizicara…


Najjaci argument za postojanje crnih rupa je taj da ako verujemo u Veliki Prasak, onda moramo verovati i u crne rupe, jer su oni deo iste teorije. Crne rupe, kao i Veliki prasak, jedino imaju smisla ako se objasnjavaju kombinacijom Ajnstajnove opste teorije relativnosti i kvantne mehanike, gde Ajnstajnova teorija objasnjava pojave velikih razmera i potpuno je determinisana, a kvantna mehanika svet u malom koji sve objasnjava u okvirima verovatnoce, a ne tacno odredjenih vrednosti. Naucnici pokusavaju da dodju i do objedinjenja ove dve grane fizike, tzv. teorije svega (theory of everything) i da na taj nacin proniknu u mehanizam ovih nedovoljno objasnjenih stvari.

Teorijom relativnosti je predvidjeno da kolaps zvezde vodi u jednu tacku, strucno receno, u singularitet. To je apstraktni pojam koji jos uvek nije dovoljno objasnjen. Ajnstajn nije prihvatao kvantnu mehaniku. Medjutim, posle njegove smrti razvoj fizike je otisao daleko u dubinu materije (mikro svet). Stiven Hoking je taj koji uvodi kvantne efekte u razmatranje gravitacionog polja…

Specijalna teorija relativnosti

Nastala je pocetkom XX veka. U sustini uopstava Njutnovu i Galilejevu, klasicnu, mehaniku.

Postulati STR su:

1. Svi fiizicki zakoni izrazavaju se u istom obliku u svim inercijalnim sistemima referencije.

2. Brzina svetlosti je ista u svim inercijalnim sistemima.

Ova teorija obuhvata problem sinhronizacije i istovremenosti, cije objasnjenje pokazuje da je vreme relativno, odnosno razlicito za razlicite posmatrace. Svaki sistem ima svoje vreme. Zatim, vremenski interval izmedju dva dogadjaja koji se dese na istom mestu meren casovnikom koji miruje u tom sistemu uvek kraci od vremenskog intervala meren casovnicima u bilo kojem drugom sistemu. To je tzv. dilatacija vremena. Iz STR je potekao i famozni paradoks blizanaca.

Kvantna mehanika u skladu sa STR daje kvantnu teoriju polja.

Opsta teorija relativnosti

Ovom teorijom Ajnstajn je potkrepio dva velika nedostatka STR. Prvo, u njoj se ne razmatraju neinercijalni sistemi, a drugo ne razmatra se gravitacija.

Postulati OTR su :

1. Princip ekvivalencije -? teska i inertna masa su medjusobno jednake, jer je ubrzanje svih tela u gravitacionom polju jednako. Ovaj princip ukazuje na to da se dejstvo gravitacionog polja moze eliminisati, barem lokalno. Takodje, ovaj princip Ajnstajn je prosirio i na ekvivalenciju energije i teske mase: E=mc2.

Eksperimantalne potvrde ovog postulata su skretanje svetlosti nekih zvezda u gravitacionom polju Sunca i smanjenje frekvencije svetlosti koju emituju zvezde, usled gravitacione interakcije emitovanog zracenja i date zvezde.

2. Opsti princip relativnosti ? svi referentni sistemi su medjusobno ekvivalentni, a s tim vazi i da su svi fizicki zakoni invarijantni (nepromenljivi) u odnosu na proizvoljne transformacije koordinata (prostor-vreme).

Samo izracunavanje jednacina OTR je vrlo komplikovan i moze se izvesti samo primenom tzv. tenzorskog racuna.

Znaci, Ajnstajn je zakljucio da prostor nije ravan, vec zakrivljen i da lokalnu zakrivljenost stvara prisustvo mase u svemiru. Shodno tome, tela se kroz zakrivljen prostor ne krecu pravolinijski, vec slede putanju najkraceg rastojanja izmedju polaznog i konacnog polozaja tela u kretanju. Te putanje se zovu geodezijske linije. To su krive bez granica. Ako je to tacno onda nema potrebe za silom gravitacije koja se prenosi trenutno, niti za objasnjenjem da su inercijalna i gravitaciona masa jednake.

Ajnstajn je ustanovio da materija odredjuje prostoru kako da se zakrivi, a prostor materiji kako da se krece, sto je bio nov nacin za opis gravitacije. Nema vise sila. On je Njutnovu gravitaciju zamenio zakrivljenim prostorom.

Zakrivljenost prostora se moze demonstrirati modelom gumene mreze. Ako uzmemo rastegljivu gumenu mrezu, postavimo je horizontalno i preko nje pustimo da se kotrlja ping pong loptica uvidecemo da se guma nece deformisati, odnosno loptica ce se kretati pravolinijski. Medjutim, ako pustimo da se sa jednog kraja kotrlja djule, ono ce svojom tezinom upasti u mrezu i iskriviti je.

Naucnici pokusavaju da ujedine OTR sa kvantnom mehanikom u kvantnu gravitaciju, koja bi trebala da objasni neke jos nerazjasnjene stvari (kao sto je npr. singularitet, o kome ce biti reci kasnije)

Pojam prostor-vremena

Svi na vreme gledaju kao na nesto sto protice bez obzira sta se desava, ali teorija relativnosti kombinuje vreme i prostor i kaze da bi oni mogli biti isprepletani ili izobliceni od strane materije i energije.

Prostor-vreme bi trebalo da ima 4 dimenzije. Zasto? Tri prostor-vremenske dimenzije nisu dovoljne za bilo koji slozeni organizam. Na primer, posmatramo komarca koji leti po sobi i da bi ga locirali potrebne su nam tri koordinate plus jedna vremenska da bi odredili polozaj komarca bas u odredjenom trenutku. S druge strane, ako bi postojalo vise od 3 prostorne dimenzije, putanje (orbite) planeta oko Sunca ili elektrona oko jezgra bi bile nestabilne i naginjale bi spiralno ka unutra. Ostaje mogucnost da postoji vise od jedne vremenske dimenzije sto bi bilo uzasno tesko zamisliti.

- Da li je sve počelo sa "big bengom"?

Veliki prasak, ili "Big beng", se obično definiše kao slučajni događaj. Recimo da se neka nestabilnost razvila u prvobitnom "jezgru" ogromne energije, i da se svemir nakon toga naglo raširio u svim pravcima. Biblija izričito odbacuje ovakav scenario slučajnog nastanka. Korigovani pogled na teoriju "Velikog praska" govori da je trenutak kada se eksplozija desila odredio Bog. Ovo se naziva teistička evolucija, i ovakva ideja teži da pronađe kompromis između onoga što govori Biblija i onoga što govori prvobitna teorija evolucije. Mnogi kreacionisti je odbacuju zato što nije u saglasnosti sa poretkom dešavanja kako je to opisano u Knjizi postanka. Sledeća lista upoređuje neke hronološke nelogičnosti između biblijskog opisa stvaranja i teorije "Velikog praska".
Biblija: Veliki prasak:
- Svi elementi su stvoreni istovremeno. - Elementi su, osim vodonika i helijuma, nastajali tokom nekoliko miliona godina.
- Zemlja je stvorena pre zvezda. - Zemlja se oformila mnogo kasnije od zvezda.
- Biljke su stvorene pre Sunca. - Biljke su se razvile nakon nastanka Sunca.
- Ptice su stvorene pre gmizavaca i sisara. - Ptice su se razvile iz gmizavaca.
- Sunce je stvoreno četvrtog dana, nakon Zemlje. - Sunce je nastalo pre Zemlje.
- Sunce, Mesec i zvezde su stvoreni u isto vreme. - Sunce je nastalo od starijih zvezda.

Kreacionisti tvrde da je na početku Bog rekao - i nastala je Zemlja; On je naredio i nastala su nebesa (Psalam 33,9)! Sve zvezde u svemiru su nastale u isto vreme i natprirodno. Biblija ne spominje eksploziju iako je svemir doživeo iznenadni, "eksplozivni" upliv naređene energije. Možda treba neke astronomske događaje koji prividno potvrđuju teoriju Velikog praska, kao napr. "Redšift" (efekat crvenog svetla koje dopire sa zvezda i može biti izazvano Doplerovim efektom (teorija evolucionista), ili širenjem međuzvezdane prašine i pozadinska radijacija, umesto toga posmatrati kao dokaze naglog stvaranja. Sa idejom da jedna sekularna alternativa teorije "Velikog praska" govori o "inflatornom Velikom prasku", ustvari predlaže ideju da se svemir razvio veoma brzo i u prvim trenucima njegovog nastanka. U ovoj konkretnoj teoriji se čini da je sekularna nauka napravila jedan korak u pravcu kreacionizma. U pravcu ove teorije i njenog istraživanja bi trebalo da se usmeri i dalji razvoj nauke o stvaranju.

"Veliki prasak", onako kako se shvata danas, je nedovoljna teorija. U njoj postoji veoma mnogo osnovnih problema koji se vrlo retko spominju u popularnoj literaturi. Ovde navodimo neke od "nedostajućih segmenata" u ovoj teoriji:

Nedostatak porekla

Teorija "Velikog praska" pretpostavlja prvobitnu koncentraciju energije. Odakle ova energija? Astronomi govore o poreklu koji je imao početak u "velikom broju mehaničkih treptaja u vakumu". Međutim, prema teoriji "Velikog praska", pre eksplozije nije postojao nikakav vakum. U stvarnosti ne postoji konzistentna sekularna teorija porekla, pošto je svaka misao zasnovana na prethodnom postojanju materije ili energije.

Nedostatak "inicijalne kapisle"

Šta je prouzrokovalo veliku eksploziju? Koncentracija materije koja se navodi u ovoj teoriji, ostala bi zauvek ograničena kao crna rupa u svemiru i gravitacija toj masi ne bi dozvolila širenje.

Nedostatak formiranja zvezda

Nije pronađen nikakav prirodan način kojim bi se objasnilo formiranje planeta, zvezda i galaksija. Eksplozija bi u najboljem slučaju prouzrokovala širenje gasova i radijacije. Ovi gasovi bi se sve više i više širili i gubili koncentraciju, a ne obrnuto, tj. ne bi formirali planete, zvezde i čitave galaksije.

Nedostatak antimaterije

Neke verzije teorije "Velikog praska" zahtevaju jednaku produkciju materije i antimaterije. Međutim, u svemiru su pronađene samo male količine antimaterije, kao što su pozitroni i antiprotoni.

Nedostatak vremena

Neki eksperimenti pokazuju da bi svemir mogao da bude veoma mlad, recimo nekih 10.000 godina. Ako je to istina, onda to nije dovoljno vreme potrebno za razvoj posledica teorije "Velikog praska". Kratak vremenski period ne omogućuje postepeni razvoj zvezda, ili života na Zemlji.

Nedostatak materije

Mnogi naučnici smatraju da će svemir u jednom trenutku prestati sa širenjem, i počeće obrnuti proces - sakupljanje. Onda će se u jednom trenutku ponovo desiti velika eksplozija i nastaviće se oscilacioni tip neprestanog pomeranja. Ova misao je pokušaj da se izbegne objašnjenje porekla i sudbine svemira. Međutim, da bi nastalo bilo kakvo oscilovanje, svemir mora da ima određenu gustinu ili sastav materije. Dosadašnja merenja su pokazala da je koncentracija materije oko 100 puta manja od očekivane. U stvarnosti postoje indikacije da se svemir sve brže i brže širi umesto da se taj proces usporava. Ne postoje nikakve naznake da se svemir naizmenično širi i skuplja, odnosno osciluje. Potrebna masa, ili "tamna materija" - nedostaje.

Nedostatak života

U svemiru koji se razvija, život bi trebalo da se razvija svuda. Svemir bi trebalo da bude pun radio signala koji potiču od inteligentnih oblika života. Gde su svi ti signali?

Nedostatak neutrina

Ove male čestice bi trebalo da preplave Zemlju iz procesa sunčeve fuzije. Međutim, jako je malo ovih čestica pronađeno, pa se postavlja pitanje o izvoru sunčeve energije i o celokupnom ljudskom shvatanju svemira. Kako onda nauka može sebi da dozvoli tvrdnju o "poreklu" sa bilo kakvim autoritetom?
Izvor: Dr. Donald B. DeYoung

Asteroidi i meteoriti
Normalno bi jedna planeta trebalo da se nalazi izmedju Marsa i Jupitera. Medjutim, vrlo brzo, jupiter je izvrsio tako veliki uticaj na ovu planetu da ona nije uspela da se formira. Na njenom mestu ostao je pojas malih tela, nazvanih asteroidi.
Mali ostaci
Asteroidi, planetoidi ili male planete su mali ostaci iz doba formiranja planeta. Oni nikada nisu uspeli da se nagomilaju, zahvaljujuci velikoj blizini ogromnog Jupitera. Tako su oni ostali da kruze izmedju Marsa i Jupitera, u prostranom prstenu, asteroidnom pojasu. Malo manje od 20000 asteroida je poznato, ali astronomi procenjuju da ih zapravo ima na milione. Najveci (koji je prvi otkriven, 1801. ), ceres ima precnik od 900 km. Najmanji nisu veci od kamencica...
Veliki gnjurac
Vecina asteroida mudro lebde u svom pojasu. Medjutim desava se da jedan od njih iznenada napusti svoju putanju da se stusti u pravcu Marsa, Meseca, ili Zemlje. U Mars su, blizu pojasa, udarali ovi "projektili" vise puta
Zvezde padalice
Po savremenoj terminologiji, mala nebeska tela koja sagore u atmosferi, npr. Zemlje, nazivaju se meteori; ukoliko telo prilikom nestanka eksplodira, zove se bolid. Tela (sto se odnosi na asteroide i li komete) koja padnu na neku planetu se nazivaju meteoriti. Desetine hiljada malih meteorita projure svake godine kroz Zemljinu atmosferu. Medjutim sta bi se desilo kada bi meteorit precnika 10 km udario u Zemlju?
Katastrofa?
Udar bi u moru prouzrokovao talas visine 3 km koji bi prebrisao celu planetu. On bi podigao enormne kolicine pare i prasine koji bi pomracili atmosferu za duze vreme, sto bi dovelo do pada temperature...pomocu takvog udara, jaceg od desetina termonuklearnih bombi, mogao bi se objasniti nestanak vrsta koji se dogodio u proslosti-kao npr.dinosaura, pre 65 miliona godina.


meteorit


meteorit


meteorit


meteorit

„Feniks” našao led na Marsu

Beličaste grudvice fotografisane početkom nedelje u međuvremenu su nestale i to je dokaz da je u pitanju zaleđena voda, a ne so, što je bila druga mogućnost
Površina Marsa viđena okom kamere sa „Feniksa” (Foto Fonet)

Prema izveštajima agencija

Pasadena– Kosmički aparat „Feniks” otkrio je na površini Crvene planete zaleđenu vodu i pokupio uzrok radi daljih ispitivanja, saopšteno je juče iz sedišta NASE, kojoj je traganje za vodom decenijama glavni zadatak svih misija na Crvenoj planeti.

Beličaste grudvice, fotografisane početkom nedelje, u međuvremenu su nestale i to je dokaz da je u pitanju zaleđena voda, a ne so, što je bila druga mogućnost.

Naučnici nisu bili sigurni, ali sada su zaključili da je ipak reč o zaleđenoj vodi, koja u dodiru sa vazduhom može da ispari. Taj proces je u fizici poznat kao sublimacija, koja kod soli nije moguća.

„To mora biti led. Ceo naučni tim veruje u to i mislim da je ovo siguran dokaz da su beličaste čestice led”, rekao je Piter Smit sa Univerziteta u Arizoni, glavni istraživač u misiji „Feniksa”.

Sada najvažnije pitanje na koje naučnici treba da daju odgovor glasi da li je taj led ikada bio u tečnom stanju, odnosno da li je Mars bio mesto gde je život moguć.

Raniji uzorci tla Marsa nikada nisu sadržali tragove zamrznute vode, mada naučnici pretpostavljaju da je večito zaleđena severna „kapa” ove planete sastavljena od leda. „Marsov Odisej” je 2002. naišao na dokaze o debljem sloju leda ne mnogo ispod površine. Pretpostavlja se da na Marsovom arktiku, odmah ispod površine, ima vodenog leda koji se s vremena na vreme otapa stvarajući u vodenoj sredini povoljne uslove za mikroorganizme. Zato je i Feniks sleteo na severne ravnice i počeo da kopa jame da bi došao do ledenog sloja, koji se očekuje desetak centimetara ispod površine.

„Iako smo to očekivali, uzbudljivo je bilo tako brzo ugledati led”, kaže dr Smit, priznajući da je jedan od najvećih strahova ljudi koji učestvuju u misiji bio da će „Feniks” „kopati, kopati i neće pronaći ništa”.

Misija „Feniksa” počela je 26. maja ove godine i trajaće ukupno 90 dana. Glavni cilj je da utvrdi postojanje leda, a drugi zadatak misije američkog kosmičkog robota je otkrivanje tragova starih hemijskih jedinjenja koji bi žiteljima Zemlje otkrili da li je bilo života na Marsu.

Pored toga, sonda će izučiti atmosferu Marsa i izvesti meteorološka posmatranja.

„Feniks” ima robotsku ruku na čijem kraju se nalaze strugalica i bušilica, koju koristi kada naiđe na tvrde površine. On sadrži i neku vrstu mini-pećnic u kojima će uzete uzorke zagrejati i analizirati isparenja. Rezultati prvog kruga eksperimenata od prošle nedelje poslati su na Zemlju juče.

Crvena planeta je danas previše hladna da bi bilo vode u tečnom stanju, međutim moguće je da su u prošlosti polarne regije leti imale temperature iznad tačke mržnjenja, a samim tim i vodu kao nužan preduslov života.

Naučni eksperiment koji je uznemirio svetske naučnike
Sudnji dan preti Zemlji?
Fizičari Volter Vagner i Luis Sančo podneli tužbu sudu zbog jednog skorašnjeg eksperimenta u Velikom hadronskom sudaraču (LHC), nedaleko od Ženeve, koji će, po njima, dovesti do stvaranja crne rupe koja će progutati možda i - čitav svemir!

Prošle godine se odustalo od eksperimenta na akceleratoru LHC zbog tehničkih problema sa superprovodnim magnetima koji su proizvedeni u SAD. Ove godine naučnici CERN-a sa mnogo entuzijazma planiraju početak rada sa ultrabrzim protonima, čija brzina treba da bude 99,999999 procenata brzine svetlosti. Očekuje se da eksperiment počne u maju ili nešto kasnije, ali je sve to dovedeno u pitanje tužbom koju su Federalnom okružnom sudu u Honoluluu podneli Volter Vagner i Luis Sančo 21. marta.
Da bi sprečili, prema njihovom mišljenju, katastrofu ogromnih razmera - iščezavanje Zemlje u crnoj rupi stvorenoj sudarima protona koji raspolažu ogromnim energijama od sedam hiljada milijardi elektron-volta (7 TeV) - oni su tužili američki Departman za energiju (DOE) za isporuku superprovodnih magneta CERN-u od američke nacionalne Fermijeve laboratorije. Ta dva čoveka dovela su, dakle, u pitanje realizaciju projekta u koji su četrnaestogodišnji trud uložile hiljade fizičara iz više zemalja širom sveta, a na koji je do sada potrošeno oko osam milijardi američkih dolara! Neobično suđenje trebalo bi da se održi u junu ove godine.

Naš vrhunski nuklearni fizičar prof. dr Vladimir Ajdačić za agenciju Sina odgovara na pitanje hoće li naša planeta zaista nestati u trenutku eksperimenta u CERN-u ili će LHC ući u istoriju nauke po jednom od najvećih dostignuća u fizici - otkriću Higsovog bozona, popularno zvanog „Božja čestica“.

Računica profesora Ajdačića

- Nisam upoznat sa argumentima iz tužbe koju su sudu podneli Vagner i Sančo, tako da ne mogu direktno da komentarišem osnovanost njihovog predviđanja neviđene katastrofe. CERN-ov tim naučnika koji radi na pomenutom projektu možda je samo jednom u istoriji čovečanstva po kvalitetu i broju učesnika bio nadmašen. I to timom koji je radio na projektu atomske bombe u Drugom svetskom ratu. Verujem, ipak, da je pomenuti previd ishoda eksperimenta, koji opseda Vagnera i Sančoa, nemoguć. Pogotovu zbog toga što je stvaranje minijaturnih crnih rupa u LHC akceleratoru razmatrano u CERN-u još 2003. godine, a njihov je nalaz je potvrdila jedna nezavisna grupa naučnika vrhunskog ranga.

Volter Vagner je poznat u stručnoj javnosti. Diplomirao je fiziku na prestižnom Univerzitetu u Berkliju, u SAD, a trenutno se bavi zaštitom od radijacija. Za Luisa Sančoa dr Ajdačić nije nikada do sada čuo. Zato mu sve to pomalo liči na priču o Don Kihotu i Sančo Pansi, u kojoj su sada vetrenjače veliki hadronski sudarač i vrhunska prateća naučna oprema. Vagner se, međutim, jednom već „proslavio“ crnim predskazanjima u slučaju tzv. linearnog sudarača Brukhevenske nacionalne laboratorije u SAD, no taj akcelerator radi već osam godina, a ne proizvodi nikakve „ale i bauke“.

OTVORENI DANI

CERN povremeno otvara svoja vrata da bi građanstvo i posetioce približio istraživačkim aktivnostima koje se odvijaju u njegovim laboratorijama. Pred završetak gradnje LHC-a i zatvaranje sva četiri detektora, CERN je organizovao „Otvoreni dan“ 5. i 6. aprila 2008. Bila je to poslednja prilika za sve, a posebno istraživače angažovane u CERN-u, da poslednji put pred početak rada vide četiri grandiozna detektora: ALICE, ATLAS, CMS i LHCb.
Dr Petar Adžić opisuje ekskluzivno za naš list ta dva dana.
- Prvog dana, posetioci su bili samo članovi familije i rodbina istraživača angažovanih u CERN-u. Bilo je ukupno 23.000 posetilaca. Drugog dana bilo je 53.000 posetilaca, od kojih je 20.000 videlo detektore pod zemljom. Zbog ove jedinstvene prilike doputovali su iz svih krajeva Evrope, ali i SAD, Kanade, Japana... Organizacija je bila sprovedena savršeno. Posetioci smo uglavnom bili mi fizičari koji smo angažovani na eksperimentima u CERN-u. Bilo nas je oko 1.400.

ŠTA SU CERN I LHC

CERN je Evropska organizacija za nuklearna istraživanja, osnovana 1954. godine, a danas je čini 20 evropskih zemalja članica koje ga zajednički finansiraju: Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Holandija, Norveška, Poljska, Slovačka, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. Deo sredstava stiže i iz zemalja koje nisu punopravni članovi, pa tako CERN okuplja 500 univerziteta iz celog sveta i više od 80 nacija. U njegovim laboratorijama zaposleno je 3.000 ljudi najrazličitijih zanimanja, a pored njih u CERN-u periodično boravi 6.500 gostujućih naučnika.
Veliki sudarač hadrona, LHC, najmoćniji je akcelerator na svetu i najveće superprovodno postrojenje napravljeno dosad. Obim LHC-a je 27 kilometara tunela koji je smešten 100 metara pod zemljom, a magneti su postavljeni na 24 kilometra tunela. U svakoj sekundi će se dogoditi 800 miliona sudara na LHC-u, a u sudaru dva snopa protona ubrzanih na LHC-u oslobađaće se energija od 14 TeV. Potvrđen u mnogim istraživanjima, ovaj model sadrži i neka suštinska pitanja koja nisu rešena, a koja će verovatno odgonetnuti LHC. Neka od najvažnijih su: da li postoji Higsov bozon (božija čestica) i zašto svet nije načinjen od antimaterije...

CERN, SRBIJA I EU

Bivša Jugoslavija je bila jedna od dvanaest evropskih država koje su osnovale CERN. Konvenciju o osnivanju tada su, uz FNRJ, potpisale i Belgija, Velika Britanija, Danska, Francuska, Grčka, Holandija, Zapadna Nemačka, Italija, Norveška, Švajcarska, i Švedska. Naša zemlja je podnela zahtev za povlačenje iz CERN-a 1961. godine obrazlažući taj korak ekonomskim razlozima i početkom 1962. njeno članstvo je prestalo, ali joj je istovremeno dodeljen posmatrački status. Mnoge analize su kasnije pokazale da odluka o povlačenju iz CERN-a ne samo da je doprinela bržem padu kvantiteta i kvaliteta naučnih istraživanja, već je nanela nenadoknadivu štetu ukupnom tehnološkom i industrijskom napretku, kako celoj ondašnjoj državi, tako i Srbiji. Dovoljno je samo da se podsetimo da su ostalih jedanaest država tri godine nakon osnivanja CERN-a osnovale Evropsku ekonomsku zajednicu koja je kasnije prerasla u Evropsku uniju.

Da bi, ipak, proverio koliko je daleko od stvarnosti iščezavanje Zemlje u CERN-ovoj crnoj rupi, dr Ajdačić se, međutim, latio lista, hartije i olovke.

- Moj elementarni račun je poražavajući po Vagnera i Sančoa. Da bi se sudarima superbrzih protona u LHC-u (600 miliona sudara u sekundi) stvorila crna rupa mase jednog kilograma bilo bi potrebno više od 33 miliona godina neprekidnog rada akceleratora! Toliko o efikasnosti stvaranja crne rupe u LHC-u. Van pameti je da bi crna rupa stvorena usisavanjem Zemlje mogla da „proguta“ ceo svemir. Verujem da ne grešim ako zaključim da se u slučaju Vagnerove i Sančoove tužbe radi o potrebi za samoreklamom, pa i po cenu da se oni silno obrukaju. Nažalost, to je u duhu vremena u kojem živimo - mnogo se više pažnje poklanja neverovatnim apokalipsama nego mogućim uspesima čoveka.

Petar Adžić, naučni savetnik INN „Vinča“ i rukovodilac beogradske Grupe na eksperimentu CMS na LHC-u u CERN-u, kaže da jedan svetski projekt privlači pažnju javnosti i, kao i uvek, pred njegov završetak. Pored afirmativnih dopisa i komentara pojavljuju se i oni koji pretenduju da pobude i određene kontroverze.

- Evo, pokazuje se da i najveći naučno-tehnološki projekat ikad preduzet do sada, skoro dvadesetogodišnja izgradnja akceleratorskog kompleksa LHC i njegova četiri složena eksperimenta u CERN-u, nije u tom pogledu izuzetak. Dvojica ljudi iz SAD su kao privatna lica podnela tužbu protiv CERN-a zbog „mogućih negativnih“ posledica po život ljudi i našu planetu uopšte, prouzrokovanih budućim eksperimentima na LHC-u. Već su time dovoljno skrenuli pažnju i zagolicali javnost, posebno u svetskim medijima, što je možda i bio cilj. Do ovog trenutka, CERN nije primio nikakav zvanični dokument na osnovu kojeg bi njegovi predstavnici trebalo zvanično i da reaguju - dodaje naš sagovornik i tvrdi da opasnosti od eksperimenta - ne postoji.

Energija komarca

- Znajući da je broj sudara kosmičkih zraka koji neprekidno bombarduju Mesec, sve planete, Sunce kao i ostala nebeska tela ogroman u poređenju sa onim što se očekuje na LHC-u i imajući u vidu da sve planete i sva nebeska tela takođe nisu pretrpeli nikakve promene do sada, nije teško zaključiti da eksperimenti sa česticama na LHC-u takođe ne mogu da to učine. Do sada niko nikad nije ni pominjao mogućnost rizika ovih eksperimenata. Tačno je da postoje teorijska predviđanja za kreaciju mikrocrnih rupa pri sudaru dva snopa protona na LHC-u, ali te mikrocrne rupe bi bile proizvedene na osnovu oslobođenih energija u sudarima čestica (ekvivalentnih energiji komarca), tako da nikad ne može da postoji dovoljno gravitacione energije da bi došlo do nekog eventualnog usisavanja okolne materije. Prema teoriji koju je razvio Stiven Hoking, crne rupe se smanjuju (gube masu) emisijom energije. Svaka crna rupa koje ne može da privuče materiju, kao što bi bile mikrocrne rupe proizvedene na LHC-u, nestala bi evaporacijom ili bi se raspala. Što je crna rupa manja, njen nestanak je brži. To znači da bi se, ako bi neka mikrocrna rupa i bila kreirana u sudarima protona na LHC-u, ona stvorila u nezamislivo kratkom vremenskom trenutku, pa bi se njeno postojanje (kao što je slučaj sa česticama), detektovalo na osnovu produkata njenog raspada. Sve studije su jednoglasne u tvrdnji da eksperimenti na LHC-u ni po čemu ne predstavljaju veći rizik od svih dosadašnjih eksperimenata u fizici visokih energija - zaključuje Adžić.



Autor:
Branka Lazić

Supernove

Posmatranje zvezda veličine Sunca u svemiru naučiće nas i o sudbini koja će zadesiti naše Sunce. U sledećih pet milijardi godina (a toliko ono već nosi na svojim plećima) Sunce će se proširiti do Zemljine orbite -- postaće zvezda tipa crvenoga diva, poput poznate zvezde Betelgeuse u Orionu ili Aldebarana u Biku. U središtu takvih zvezda je gusto jezgro, koje ne može dalje gravitaciono kontrahovati zbog kvantno mehaničkog efekta. Vremenom (kroz "samo" nekoliko milijardi godina) to jezgro će da pojede omotač da bi doživelo svoj kraj kao nevidljivi crni patuljak dimenzija Zemlje. Ali već zvezde sa otprilike 1.4 mase Sunca doživljavaju sasvim drugačiju sudbinu. Naime, pomenuti kvantno mehanički efekat više ne može sprečiti gravitaciono urušavanje jezgra zvezde. Posledica njega su žestoki nuklearni procesi. Nuklearna fuzija, pretvaranje vodonika u helijum (izvor trajnog bljeska zbog kojeg zvezde sjaje) praćeno je pretvaranjem helijuma u teže elemente, ugljenik i kiseonik. Na kraju fuzionog lanca, po stvaranju gvožđa, zvezda ulazi u konačnu fazu. Energija fuzije, kojom zvezda do tada održava sebe i svoju veličinu, više ne može sprečiti urušavanje teških elemenata prema središtu. Gvožđe pada prema središtu brzinom od oko 60 000 kilometara u sekundi. U tim uslovima elektroni se spajaju sa protonima u procesu koji prepoznajemo kao inverzni beta-raspad (e+p -> n + neutrino) analogan procesu pomoću kojeg su Reines i Cowan uspeli detektovati neutrine. U opisanoj fuziji elektrona i protona rađa se divovsko neutronsko jezgro, gustine od milijardu tona po kubnom centimetru. U tom procesu se proizvodi velika količina neutrona. Energija koja se oslobađa u vidu udarnih talasa neutrina dovodi do eksplozije spoljnih područja zvezde. Udarni talas razara plašt zvezde u eksploziji koju nazivamo supernovom. Jedan takav događaj koji je u zadnje vreme privukao veliku pažnju zabeležen je kao SN1987A. Supernove su postale još jedan orijentir u svemiru. Radiopulsar koji je preostao od jezgra supranove iz 1054. godine sada iz središta magline osvetljava materiju koja se razletela od eksplozije. Kasiopeja A svedoči o sličnom širenju materije brzinom od 9000 km/s nastale u eksploziji supernove od pre 300 godina. Ostaci starijih supernova utapaju se u tamu svemira -- hladni su i teško vidljivi. Nekada ih vidimo kao tamne oblake materije koja "ometa" posmatranje zvezda. Ti svetovi potpune tame, poznati su kao tamne magline. Iako milijardu puta ređi od Zemljine atmosfere, tamni oblaci u sazvežđu Južnog krsta (Ugljena vreća i Konjska glava) spektakularne su pojave dimenzija izraženih u svetlosnim godinama. Za proučavanje tih svetova primenjuje se infracrveno posmatranje. Naime, u tom području zrači maglina ohlađena na -170o C. Takvim posmatranjem uočena je u Velikoj maglini u Orionu zona pojačanog infracrvenog zračenja koje se pripisuje tek stvorenoj zvezdi (protozvezdi).

Najstariji zapisi o Supernovama dolaze nam od kineskih astronoma. U njihovoj terminologiji "gostujuća zvezda", koja se pojavila 185. godine naše Ere, zabeležena je u astronomskom zapisu Hon-han-shu (kasnije Han dinastije). Za jedan kasniji takav događaj postoji autentičan zapis. Godine 1054. u sazvežđu Bika zasjala je nova zvezda, sjajnija od Jupitera i Venere. Dvorski astrolog Yang Wei-te izvestio je cara dinastije Song o njenom značenju: "Poklonjen pred Vašim Veličanstvom javljam Vam o pojavi gostujuće zvezde... Ako se pažljivo prouči, njeno značenje za vladara je sledeće: budući da gostujuća zvezda nije povredila mesečevo prebivalite u Biku i da je vrlo sjajna, to znači da u zemlji imamo osobu velike mudrosti i velikih vrlina. Molim da se ovo prosledi Odeljku istorijskih zapisa". Zahvaljujući takvoj interpretaciji, astrolog je sačuvao svoj položaj, a budućim naraštajima je ostao zapis o gostujućoj zvezdi vidljivoj 23 dana na dnevnom nebu. Pronađen je i crtež uklesan u stenu, kojim su isti događaj zabeležili Maya indijanci. Pojavljivanje džinovske zvezde 1054. godine pored polumeseca izazvao je njihov strah i čuđenje. Nakon dve godine zvezda je ičezla sa neba, da bi njeni ostaci ponovno bili otkriveni u Evropi nakon uvođenja teleskopa u 17. i 18. veku. Kasnije je ustanovljeno da je reč o Rakovoj maglini u našoj galaksiji -- gasovitom oblaku dimenzija 6 svetlosnih godina u čijem je centru neutronska zvezda, radiopulsar. Gas je nastao u eksploziji pre više od 900 godina i sad se širi brzinom od 1000 kilometara u sekundi. Oblik rakovog oklopa koji je poprimio, dao je ime maglini. Od otkrića teleskopa pa sve do nedavno, nijedna Supernova nije viđena u našoj galaksiji. To znači da nam je i za 600 Supernova koje su u proteklih 90 godina zabeležene u drugim galaksijama, nedostajala jedna važna spona. Naime, Supernova naše galaksije mogla bi biti orijentir za proučavanje udaljenijih sličnih objekata. Učestalost rođenja Supernova u našoj je galaksiji, kako se procenjuje, otprilike jedna u dvadesetak godina, a upravo smo imali privilegiju da budemo svedoci jednog takvog događaja koji je privukao veliku pažnju.
SN 1987A

Godine 1987. na rutinskom prikupljanju podataka na Las Campanas osmatračnici u Čileu, vredni kanadski astronom Jan Shelton opazio je dramatičnu smrt jedne zvezde. Na slučajno učinjenoj fotografiji Velikog Magellanovog oblaka do tada neugledna zvezda zasjala je sjajem 200 miliona sunaca. To otkriće je iznenadilo astronome i preusmerilo sve planove posmatranja na izučavanje Supernove prozvane SN1987a ("a" je rutinska oznaka za prvu zabeleženu u toj godini). Prvi put astronomima i astrofizičarima pridružili su se u detektovanju zračenja Supernove i fizičari čestica. Dok su astronomska posmatranja registrovala svetlost to su je emitovali atomi vodonika izbačeni u eksploziji brzinom od 15000 km/s, prva osmatračnica s koje je uspelo odrediti jačinu eksplozije bila je podzemna laboratorija Kamioka u Japanu. Velika količina vode (3 000 tona smeštenih u džinovskom cilindru kilometar pod zemljom, okruženih sa 1000 džinovskih očiju -- optičkih senzora) bila je dovoljna da zaustavi mali deo od strahovite količine neutrina koji su napustili Supernovu. Samo tokom deset sekundi zabeleženo je jedanaest sudara neutrina s česticama vode. Za tih deset sekundi emitovano je u eksploziji Supernove 1000 puta više energije od one koju je Sunce ukupno izračilo u poslednjih četiri i po milijarde godina. Da je slučajno ta eksplozija zadesila Suncu najbližu zvezdu, a ne 160 hiljada svetlosnih godina udaljenu zvezdu, bio bi to kraj za Zemlju kao planetu života. Ovako smo svedoci dramatične smrti zvezde, koja produbljuje svest o korenima našeg postojanja. Postajemo svesni da smo građeni od zvezdane prašine. Od 200 milijardi zvezda u svemiru, od kojih se neke rađaju, a neke umiru, ove poslednje su odgovorne za stvaranje materije na kojima se temelji život. Teke supstance smetene bliže središtima zvezda, tek se u eksploziji zvezde raštrkaju po svemiru. Tu se nalazi ugljenik potreban za građu ljudskog tela, gvožđe koje ulazi u krv, kiseonik potreban za disanje. Iz pepela nestalih generacija zvezda građen je na Sunčev sistem. Na kraju 20 milijardi godina evolucije svemira nalazimo život na planeti Zemlji.
Misteriozni prstenovi oko Supernove 1987A





Snimak Hubble teleskopa pokazuje prstenove oko Supernove SN1987A. Poreklo ovih prstenova nije sasvim jasno. Astronomi su očekivali da će videti jednostavni mehur eksplodirajućeg gasa.

Jedno od objašnjenja je da ove prstenove "crta" snop visokoenergetskog zračenja koji prelazi preko gasa kao reflektor preko oblaka. Izvor zračenja bi mogao biti ostatak zvezde koja je sačinjavala dvojni sistem sa zvezdom koja je eksplodirala 1987.

Komete

To su neobicna nebeska tela, koja postaju vidljiva tek kada se priblize Suncu. Neke komete su tada vidljive i golim okom, pa je njihova pojava vec vekovima izazivala ne samo poseban interes, vec i strah. U molitvama starih naroda molilo se za izbavljenje od cume i kometa. Komete se, po izgledu i kretanju, toliko razlikuju od ostalih nebeskih tela da se sve do kraja 16. veka smatralo da su ona zemaljska - atmosferska pojava. Svaku kometu mozemo pratiti samo na malom delu njene putanje, dok se ona nalazi u blizini Sunca i Zemlje.


Na kometi razlikujemo sredisnje zgusnjenje koje je obicno sjanije i naziva se jezgro komete, i maglinu koja ga okruzuje i naziva se koma . Jezgro i koma zajedno cine kometinu glavu, koja je glavni deo svake komete. Glava komete ima u precniku 50000 - 100000 km. Iz kometine glave produzuje se maglicasti pramen, koji se naziva kometin rep, a moze da bude raznih oblika i velicina.


Komete se krecu po izduzenim elipticnim i parabolicnim putanjama oko Sunca. Otkrivaju se na 2 - 3 astronomske jedinice pa se dalje prate teleskopom ili vizuelno.Sto su blize Suncu, komete brze menjaju svoj oblik. To je jedna od njihovih osnovnih karakteristika. Kometin rep lezi u ravni njene putanje i uvek je okrenut na suprotnu stranu od Sunca .


Kada kometa predje perihel, ona pocinje polako da se "gasi", rep joj se smanjuje i iscezava. Udaljujuci se ona postaje maglicasti objekat koji se posle izvesnog vremena ne moze registrovati ni najjacim raspolozivim instrumentima.

Komete nisu retka pojava. Svake godine se teleskopom mogu posmatrati 6 - 10 kometa. One se, najcesce, pojavljuju neocekivano i za astronoma. Po obliku putanje komete delimo na periodicne i neperiodicne. Perioda obilaska ovih kometa oko Sunca moze biti nekoliko hiljada godina, a i sasvim kratka - oko tri godine. Od 600 do sada proucenih kometa oko 100 ima periode krace od 200 godina. Sve periodicne komete pripadaju suncevom sistemu.

Jedna od najpoznatijih je Halejeva kometa, koja ima periodu oko 76 god. Ona je zapazena 1682. god. kao vrlo sjajna kometa. Iz elemenata njene putanje Halej je predvideo njeno ponovno pojavljivanje 1759. god. Kada se ovo potvrdilo, izracunato je unazad kada se ova kometa javljala. Tako je otkriveno da su prvi podaci o njoj zabelezeni jos 239. god. pre n. e. Ova prva poznata periodicna kometapojavila se poslednji put 1986. god. Njeno sledece pojavljivanje ocekuje se 2062. god.

Od kometa sa kratkim periodom najpoznatija je Enkeova kometa. Ona je otkrivena 1786. god. i ima periodu 3.3 godine.

Komete su najveca tela naseg sistema, ali imaju izuzetno malu masu. Zbog toga su to tela neobicno male gustine. Njihova masa se odrdjuje posredno. Zapazeno je da nijedna kometa, ma koliko blizu da je prosla, nije izazvala poremecaje ni u kretanju planeta ni njihovih satelita. Zemlja je prolazila kroz repove kometa bez ikakvih vidnih efekata. Zbog toga se smatra da je gornja granica za masu komete 10 na -6 Zemljine mase.

O periodu kometa danas se zna mnogo vise nego ranije, dok se o njihovom poreklu jos uvek malo zna. Jezgro komete cini konglomerat zaledjenih gasova, vode i, verovatno, metana u kombinaciji sa cesticama prasine. Priblizujuci se Suncu, ova "prljava, zaledjena grudva" pocinje da isparava i obrazuje maglicastu atmosferu gasova i prasine - komu, koja se kasnije izduzuje u rep. Kometin rep nastaje pod dejstvom cestica i zracenja Sunca. Sunce jonizuje molekule iz kome, koji zatim jednim slozenim mehanizmom obrazuju jonizovani kometin rep. Pritisak Suncevog zracenja deluje na cestice prasine iz kome i one bivaju "oduvane" na suprotnu stranu od Sunca. Sto je kometa bliza Suncu, to je njen rep duzi.

Nije poznat mehanizam pomocu koga kometa moze da popuni masu koju izgubi formirajuci rep i koju dalje ostavlja rasejanu duz putanje. To znaci da kometa ima konacan zivot. Kolicina mase se u jezgru progresivno smanjuje. Zapazeno je smanjivanje mase narocito kod kratkoperiodicnih kometa.

Kraj zivota komete ne znaci potpuno iscezavanje njenog materijala. Rasejani materijal koji je ostao (krupnije i sitnije cestice) produzava da se krece po istoj orbiti, samo vise ne svetli. Primecuje se samo ako Zemlja presece takvu orbitu. Tada se manifestuje kao meteorski pljusak. Ako se ostaci komete ravnomerno rasture po orbiti, onda je kometa zaista prestala da postoji kao nebesko telo.

ZASTO SE HALEJEVA KOMETA VIDI SAMO SVAKE 76. GODINE?

Zato sto je njen orbita oko Sunca dosta izrazena u trenutku kad je najbliza Suncu,nalazi se izmedju Venerine i Merkurove orbite,ali se potom otisne cak i do iza Neptunove orbite.

Kad je udaljena od Sunca ona nije nista drugo do obicna lopta od gasa i smrznute prasine koja slabo reflektuje Suncevu svetlost.

No,kad mu se priblizi,gas se zagreva i postaje fluorescentan.Tako se gas i prasina delimicno rasprsavaju,obasjani Suncevim zracima,stvarajuci onu karakteristicnu maglinu.Halejevoj kometi je potrebno 76 godina da obidje cjelu svoju orbitu,a za sve to vrijeme je u blizini Sunca(kad je mi mozemo vidjeti) veoma kratko.

Napravljeni su mnogi vjestacki sateliti za proucavanje ove komete:vjestacki satelit Djoto,lansiran u julu 1985,sreo sa njom u martu 1986.

Da li je Djoto naslikao Halejevu kometu?

Djoto je naslikao Halejevu kometu u svome "Bogojavljenju" u kapeli Skrovenja, u Padovi.Prepoznatljiv i karaktreistican izgled komete navodi nas na pomisao da ju je umjetnik licno vidio i to mozda bas one 1301. godine,izmedju septembra i oktobra kakda je bila vidljiva u poriodu od 6 nedjelja.



Pojava komete na nebu je los znak. Jer kometa najavljuje kugu, rat, smrt,propast kraljeva i drzava, poraz u ratu. Godine 1517. jedna kometa je
najavila unistenje astecke civilizacije koja je usledila cetiri godine
kasnije.
Mnogo pre toga jedna kometa je bila vesnik Cezareve pogibije. A Velika kometa iz 1811. pretskazala je poraz Napoleona u ratu sa Rusima. Ova kometa se pominje u romanu Rat i mir, ali je za Pjera Bezuhova ona imala sasvim drugo znacenje. Cinjenica je medjutim da je sledece godine izuzetno dobro rodilo grozdje. A Napoleon je zaista bio porazen.

A 1910. mnoge je zahatila panika jer je te godine Zemlja prolazila kroz rep Halejeve komete. Vise godina pre toga utvrdjeno je u repovima kometa prisustvo cijana i mnogi su se spremali za sudnji dan.

Kod nas I kod nas je kometa najavljivala nesrecu, cesto rat. Ko je umeo da "cita" komete znao je s kojim susedom cemo ratovati. O tome je govorio smer repa komete. A duzi rep je znacio da ce i rat biti duzi.

Ponekad je kameta najavljivala opasnost za vladara pa se govorilo da je jedna kometa oznacila i smrt kneza Milosa. A u jednom zapisu stoji da je kometa iz 1456. donela kugu. Bila je to inace Halejeva kometa.

Medjutim neki kod nas smatrahu da je pojava komete dobar znak za Srbiju. Drugi su se slagali sa tim, ali samo ako se kometa javila na istoku.

Kod nas se inace u narodu kometa zove repata zvezda ili samo repatica, zatim zastavusa i barjaktarusa. Rec kometa je grckog porekla u znacenju "kosmata zvezda" posto su Helenima cinilo da je rep komete zapravo kosa. Doduse, Vaviloncima je rep licio vise na bradu.

A krajem XVI veka pojavilo se u svetu ucenje po kome su komete ljudski gresi zgusnuti u oblak gustog dima. Kod nas se u staro vreme opet govorilo da su komete nesrecne majke koje su izgubile svoju decu pa lutaju nebom sa, od zalosti, raspustenom kosom.

Po nesto naucnijem misljenju komete su vlazna isparenja koja postaju zapaljiva "kad na velikoj visini dodju u dodir sa ognjem".

Solarne bure

Sunce se sada nalazi u ciklusu relativnog mira, ali će se situacija u
skorije vreme promeniti. Prema prognozama ruskih naučnika, u 2007 i
2008. može se očekivati primetno povećanje sunčeve aktivnosti, čiji će
vrhunac biti dostignut 2012. godine. Neki naučnici, pak, smatraju da se
početak ciklusa može očekivati već krajem 2006. godine.


Godine 2001. je zabeleženo ozbiljno pojačanje sunčeve aktivnosti,
a u 2003. godini sunčeva eksplozija poremetila je funkcionisanje
nekoliko kosmičkih aparata. No, predstojeća "sunčeva bura" će, po
prognozama, biti za 30 do 50 procenata snažnija od prošle i biće jedna od najsnažnijih u istoriji svemira.



Sunčeva eksplozija je
gigantski proces na Suncu, za vreme koga se iznenada oslobađa energija
iz rezervi u iskrivljenim magnetskim poljima (obično iznad sunčevih
pega). Za nekoliko minuta sunčeva materija u tom regionu se zagreva do
više miliona stepeni, dolazi do erupcije elektromagnetskog zračenja u
širokom dijapazonu -od radiotalasa do rentgenskih i gama-zraka.



Sunčeve eksplozije treba razlikovati od sunčevih erupcija. Nekada se smatralo da te erupcije i izazivaju eksplozije.



Sunčeve erupcije su gigantski baloni
gasa ispresecani linijama magnetskog polja. One na Suncu traju nekoliko
časova i za to vreme u kosmos se oslobodi do 10 milijardi tona
joniziranog gasa. Iako su neke od sunčevih erupcija praćene
eksplozijama, nije precizno ustanovljeno šta čemu prethodi.


Najintenzivniji sunčev ciklus u novijoj istoriji fiksiran je
krajem pedesetih godina 20. veka, ali njegove posledice nisu dovele ni
do kakvih ozbiljnijih problema ili poremećaja, pošto tada na orbiti
praktično i nije bilo satelita, a zavisnost stanovništva planete od
telekomunikacionih mreža bila je kudikamo manja.


Danas, pri aktivnom korišćenju satelitske i mobilne veze,
uzimajući u obzir razvoj kosmičkih tehnologija, posledice mogu biti
najneočekivanije. Po pravilu, čak i manje sunčeve bure izazivaju
poremećaje u radu elektromagnetne opreme i dovode do privremenog
iskakanja kosmičke aparature, do problema sa vezama na Zemlji. Sem
toga, magnetske bure mogu negativno uticati na zdravlje ljudi, na
primer, dovoditi do srčanog napada. Osetljivost na kosmička dešavanja
ispoljava se u depresivnim stanjima, agresivnosti, beleži se povećan
broj saobraćajnih nesreća i pokušaja ubistava.


U laboratoriji magnetobiologije čak je izgrađena posebna
prostorija u kojoj teško obolele u potpunosti izoluju od oscilacija
magnetskog polja pomoću specijalnih metalnih ekrana. Otprilike na
svakih 11 do 12 godina na površini Sunca nastupa novi period
aktivnosti. Pored ostalog, to znači da se sunčeve bure (tj. izbacivanje
gasa i nabijenih čestica materije iz sunčeve korone) dešavaju češće i
postaju snažnije. Naučnici se nadaju da će uspeti da sa visokom
preciznošću predskažu period narednih sunčevih bura, nekoliko dana ili
makar časova pre njihovog izbijanja. To će omogućiti telekomunikacionim
i energetskim kompanijama da preduzmu neophodne mere u cilju zaštite
osetljive opreme na solarnu aktivnost.


Osnovni razlog za izbacivanje gasa na Suncu su "sunčeve pege". To
su oni sektori vidljive površine (fotosfere) Sunca koji poseduju nižu
temperaturu od okolne sredine. Upravo zato su pege tamnije. Sunčeve
pege poseduju veoma snažno magnetsko polje koje je za nekoliko desetina
hiljada veće od magnetskih polova Zemlje. Pege se mogu videti i golim
okom, one su katkada čak veće od veličine Zemlje. I najverovatnije je
da je magnetsko polje krivo za to što, s vremena na vreme, u najvećim
grupama pega dolazi do termonuklearnih eksplozija, koje su praćene
grandioznim oslobađanjem nabijenih cestica, pojačanjem ultravioletnog i
rentgen-zračenja.


Odvojene od površine Sunca, čestice sunčeve materije mogu se
kretati brzinom preko 1.000 kilometara u sekundi i (u slučaju sticaja
okolnosti) kroz nekoliko časova dospeti do magnitosfere Zemlje,
izazivajuci pojavu magnetske bure. Prve pege na površini solarnog diska
primetio je Aristotelov učenik Teofrast iz Atine (IV vek pre naše ere),
a prema podacima iz "Prirucnika ljubitelja astronomije"
P.G.Kulikovskog, pominjanje pega na Suncu prvi put je pominjano u
letopisima kineske dinastije Han 328. godine pre naše ere.

Sa nedavno održanog skupa u SAD, gde se okupilo blizu 350 naučnika,
industrijskih eksperata, akademika i vladinih stručnjaka, upozoreno je
da bi Sunčeva superoluja mogla da nanese štetu od preko 100 milijardi
dolara. Superoluje nastaju u ciklusima, kao posledica termonuklearnih
eksplozija na Suncu. Tada se iznenada oslobađa ogromna energija, i za
nekoliko minuta Sunčeva materija u tom regionu se zagreva do više
miliona stepeni. Dolazi do erupcije elektromagnetskog zračenja od
radiotalasa do rendgenskih i gama zraka.



Kako su naučnici kazali, ova oluja, koja se predviđa za 2012. godinu,
mogla bi da onesposobi satelite koji se nalaze u Zemljinoj orbiti ili,
čak, da razori energetske mreže na Zemlji. Telekomunikacioni sateliti
su vrlo osetljivi na zračenja koja nastaju prilikom Sunčevih bura.
Tokom 2003. godine, eksplozija na Suncu je poremetila funkcionisanje
nekoliko kosmičkih aparata. Osim problema sa elektromegnetnom opremom,
vezama i kosmičkim aparatima, čak i manje Sunčeve bure izazivaju i kod
ljudi negativne uticaje: srčane napade, depresiju, kod nekih ljudi se
povećava agresivnost, a za vreme geomagnetskih procesa beleži se
povećan broj saobraćajnih nesreća i pokušaja ubistava.



Predstojeća „Sunčeva bura“ će, po prognozama, biti jedna od
najsnažnijih u istoriji vasione i može izazvati ekonomsku katastrofu na
duži period, jer bi stari sistemi GEO satelita bili uništeni a noviji
oštećeni i radili bi sa smanjenom operativnom moći narednih pet do
deset godina. Stručnjaci će se zato u narednom periodu pozabaviti
problemom kolateralne štete koja bi pri tom mogla da nastane. GEO
sateliti godišnje ostvare prihod od 97 milijardi dolara. Sunčeva oluja
bi mogla da „pojede“ znatan deo ovog iznosa. Eksperti su ujedno ukazali
na preveliku zavisnost moderne civilizacije od tehnologije. Govoreći o
tom problemu, podsetili su na sličan događaj iz 1859. godine, kada su
zbog superoluje na Suncu telegrafske linije, tada vrhunska tehnologija,
bile neko vreme potpuno onesposobljene da funkcionišu. Međutim, tada
ljudi nisu bili zavisni od tehnologija u meri u kojoj su to danas. A
kako izgleda kada se Sunce „naljuti“, može se videti na fotografijama
Sunca SOHO opservatorije.



Izvor: Blic

Datum: 07.05.2006